Milion razloga




Milion razloga



Poglavlje I



Bio je tmuran i prilično težak dan. Oblaci kao da su se spustili do same zemlje, kiša se nećkala. Irena se uvukla u svoju debelu jaknu i krenula na još jedno u nizu dosadnih predavanja na faksu. Volela je to što studira ali postojalo je toliko predmeta koji joj nisu bili interesantni. Kada je izašla iz prevoza kiša je već veoma jako pljuštala i sve što je želela jeste da se vrati u stan, pokrije ćebetom i gleda romantične filmove. To je bilo čudno za nju obzirom da generalno nije asocijalna ali je nesigurna u sebe i bez sreće u ljubavi. Ali obaveze su tog dana bile na prvom mestu. Predavanja su je prilično uspavljivala pa se udubila u knjigu koju je pre nekoliko dana uzela u bibloteci. Na jednoj od pauza prišla joj je Lidija.
''Irena, hoćeš sa nama danas na utakmicu? Derbi je. Saška nije došla, imamo kartu viška!''
''Na utakmicu? Ja?'' zapanjeno je odgovorila.
''Molim te, ne želim da budem jedina devojka među njima. Molim te, molim te, molim te!'' molila je Lidija.
''Ako baš moram..'' rekla je Irena uz uzdah razočarenja. Ovaj dan nije mogao biti gori.

Negde oko 18h uputili su se trolom ka stadionu. Irena nije ljubitelj sporta i hiljadu puta je u sebi pomislila kako nema pojma šta joj je ovo trebalo i kako jedva čeka da dođe kući. Stadion je već bio otvoren i skoro napunjen. Kiše je prestala da pada i to je bila dobra vest. Potražili su svoj red i sedišta. Njih osam, šest momaka i dve devojke imali su srednja sedišta u jednom od najnižih redova. 
''O ne, neki dvojica već sede, moraćemo da ih podižemo. Znači, najviše mrzim kad ne sedimo do kraja i kad svaki put moram da podignem nekog da bih izašla ili se vratila na mesto'' kukala je Lidija.
''Ovo je bila tvoja ideja, ćuti i trpi sada'' odbrusila joj je Irena.
Momci su prošli prvi, zatim Lidija i na kraju Irena. S obzirom da je padala kiša gotovo čitavog dana činjenica da je proklizala baš kada je prolazila pored dvojice nepoznatih nije bila iznenađujuća. Srećom, jedan je imao brze reflekse i uhvatio ju je pre nego što se zamazala kao prasica. Zgrabio ju je svojim mišićavim rukama skoro pa brzinom svetlosti i pre nego što je shvatila šta se dešava videla je iznad sebe najlepši par očiju ikada. Bio je to pogled koji će pamtiti čitavog života, lančani sudar, vatra u telu i pauza u vremenu i prostoru. Svet je stao na jednu sekundu. Danilo ju je veoma brzo i spretno vratio na noge.
'' Jesi li dobro? Zamalo da se razbiješ. Te ''patofne'' nisu za kišu, naročito ne za stadion po kiši'' rekao je uz osmeh gledajući njene uggsice. Na trenutak se izgubila u tom savršenom pogledu na njegovo prelepo lice. Sekundu kasnije shvatila je da bulji u njega pa se dozvala pameti i odgovorila ''Pričaj mi o tome'' i nastavila oprezno do svog mesta. 
''Pričaj mi o tome? Ahh šta je meni, šta je ovo bilo?'' govorila je sebi u bradu. ''Zamalo si pala, eto šta je bilo. Spasao te je najzgodniji lik na stadionu, otprilike.'' rekla je Lidija.
Irena je pogledala u njegovom pravcu i pogledi su im se ponovo sreli pa se brzo okrenula jer je počela da crveni. Nikad nije osetila bilo šta slično.

''Ovaj dan postaje sve bolji, zar ne Danilo?'' rekao je Ivan, kada je video da Danilo ne skida osmeh sa lica. ''Izgleda'' ponovo se osmehnuo i bacio brzi pogled ka Ireni, pa ponovo na teren. Utakmica je bila prilično dosadna i bez uzbuđenja. Veća tenzija bila je na tribinama nego na terenu. Irena je veći deo vremena provela gledajući u svoj telefon i krišom posmatrajući Danila koji i dalje nije skidao zagonetni osmeh sa lica. Nekoliko puta se nošalantno okrenuo u njenom pravcu i posmatrao je preko Ivana. Uhvatio je par njenih pogleda i video kako svaki put njeni obrazi dobijaj u rumenu boju u milisekundi. 

Kada je sudija označio kraj meča došlo je vreme da se krene. Ivan je ustao i krenuo a Danilo se zaustavio da sačeka Irenu da naiđe, čačkajući telefon. Irena je pustila sve da prođu i krenula je poslednja da izlazi iz reda kad je shvatila da Danilo još uvek nije izašao. Pogledi su im se ponovo sreli i on ju je uhvatio za ruku rekavši uz osmeh: ''Samo sam hteo da budem siguran da se nećeš prosuti po ovoj vodi.'' Lice joj se pretvorilo u zastavu Kine. Nije znala kako da odreaguje, pa se samo osmehnula, izvukla svoju ruku iz njegove i produžila dalje. Nikad nije umela da se snađe u ovakvim situacijama. Prelep i prezgodan momak joj je te večeri spasao glavu, uputio par prelepih osmeha i vrelih pogleda, prišao joj na jedini način na koji je mogao a ona je odglumila ledenu kraljicu i bez zahvalnosti pobegla u  masu. Te večeri dugo nije mogla da zaspi. Pred očima je non stop imala sliku njegovog prelepog osmeha i najlepšeg para očiju koje je videla, maštala je sve dok nije zaspala. Pošto je alarm zazvonio sledećeg jutra, negde oko pola sedam, shvatila je da mora da objavi rat maštarenju jer joj je život bio lep samo onda kada je sanjarila, zamišljala ljubav svog života i filmske scene u stvarnosti. Dan na fakultetu protekao je neočekivano brzo. Sve obaveze koje je imala završila je oko 14 časova pa se prošetala gradom. Zatim je otišla kod Marije, njene najbolje drugarice, da pokupi kameru i stativ koji su joj bili potrebni za projekat koji je morala da završi tokom vikenda. Pisala je rad o turistima koji posećuju Beograd putem luke na Savi i trebalo je da u subotu rano ujutru bude pored reke kako bi napravila par fotografija brodova koji uplovljavaju između 5.30 i 7 časova. Kući je pored kamere i stativa donela i brod slatkiša i slaniša jer ju je stizao pms, najgori period u mesecu.

Sledećeg jutra ustala je već u 4.15 kako bi uhvatlia prvi autobus do reke. Bilo je hladno i pomalo maglovito i već je bila zabrinuta da li će uspeti da napravi dobre forografije. Na keju nije bilo nikoga. Postavila je stativ i kameru i čekala. Kada je, pola sata kasnije, prvi brod počeo da uplovljava skočila je sa klupe do stativa i počela da gleda kroz objektiv. Nije se baš najbolje snalazila sa zumom pa je odlučila da se ipak malo fizički pomeri u nazad kako ne bi nešto pokvarila na kameri. I baš u trenutku kad je onako savijena do pola, gledajući kroz objektiv krenula da korača u nazad noseći stativ i kameru, osetila je snažan udarac u desni bok, čula je sudar metalnog stativa i betona i osetila mokro tle ispod sebe. Ležala je manje od sekunde kada je skočila uz bes i psovke da proveri da li je skupocena Marijina kamera preživela pad. Srećom bila je netaknuta ali se stativ ulubio. Onako besna, okrenuta leđima prema osobi koja je na nju naletela, na praznom keju, histerisala je baš kao prava pms zvezda.
''Ne mogu da verujem šta mi se dešava. Da li ste od celog keja morali da udarite pravo na mene? Zar niste videli da stojim tu i fotografišem, vidite kako se stativ ulubio?!'' Izgovarajući poslednju rečenicu okrenula ka nesrećniku koga je bila u stanju da zgromi zbog situacije u kojoj se našla, pokazujući na ulubljeni stativ i pogledaviši ga sledila se u mestu. Bio je to Danilo.




Poglavlje II




U crnoj trenerci i teget duksu, onako mokar i sa razbarušenom smeđom kosom, izgledao je sto hiljada puta bolje nego na tribinama, a i na tribinama je bio kao Apolon. Osetila je kako joj gori čitavo telo. Bio je toliko savršen da je imala osećaj da nikad ne bi bila dovoljno dobra za njega. Već je imala premalo samopouzdanja sa momcima jer je smatrala da nije ni prelepa, ni previše zgodna, zapravo je ubedjena da je celulit koji hoda i kraljica kraljevstva zvanog ''salce sa stomaka''. Blizina zgodnih i lepih muškaraca samo joj je još više stvarala komplekse oko njenog izgleda i u njihovom društvu obično bi se branila iako je nisu napadali. Njen sistem odbrane zasnivao se na drskosti.

''Ti si ona devojka sa stadiona, zar ne?'' upitao je Danilo.
''Koja devojka i sa kog stadiona?'' odbrusila je drsko.
''U četvrtak si bila na derbiju sa društvom, zamalo si pala i povred...''
''Da, ja sam ta, hoćeš da ti dam orden što si me spasao? Hoćeš na čelu da napišem Smotana osoba, čuvajte se, hm?'' prekinula ga je drskim odgovorom.
Nasmejao se.
''Šta je smešno? Tebi je ovo smešno?'' pokazala je na stativ.
''Ne. Evo zapisaću tvoje podatke i poslaću ti ček za novi stativ, okej?'' rekao je ljubazno.
''Molim?! Šta ti misliš da je tek tako dajem nepoznatim osobama svoje podatke? Možda si manijak i možda si me od derbija do danas pratio, kako ja mogu to da znam?!'' besnila je.
''Okej, okej, otišla si predaleko sada. Prvo da sam te pratio od derbija već bi znao tvoje podatke a drugo ja sam policajac i potpuno si bezbedna.''
''Molim?!''
Pogledao ju je upitno.
''Komunalac, znala sam. Tačno se vidi da si ona najomrženija vrsta policije. Mogla sam i da pretpostavim.''
''Izvini, da li ti to sada mene vređaš zbog moje profesije?''
''Hah, ja te vređam? Ja sam još i dobra prema tebi obzirom da si me zamalo ubio ovde kad si se sručio na mene. Mrzi te čitav grad. Znaš šta, nije mi uopšte ni čudno.. Pretučete lika u prevozu jer nema kartu, pobacate onim nesrećnicima lubenice.. Šta je za vas polomiti jednu devojku na keju u 6.30?...ništa.''
''Zamolio bih te, najljubaznije, da prestaneš da pljuješ po Komunalnoj policiji u mom prisustvu, pod jedan. Pod dva, ja nisam komunalac. I pod tri pocepala si jaknu na levoj ruci, verovatno si se i izgrebala i treba da odeš u dom zdravlja da ti to očiste.''
Nastavio je da trči i ubrzo joj se izgubio iz vida.


Kada je došla kući već je bila vidno neraspoložena zbog takvog početka dana. Ako se po jutru dan poznaje onda je bolje da danas ne izlazi više napolje. Bila je grozna prema Apolonu (kog verovatno više nikad neće videti i neće imati mogućnost da ispravi grešku), ulubila je stativ, pocepala novu jaknu, dobro se ugruvala i nije napravila fotografije koje su joj bile neophodne za projekat. Ostatak dana je provela uz slatkiše i romantične filmove, tužna i razočarana... Sledećih nekoliko dana skoncentrisala se na faks. Rad je predala bez fotografija i znala je da će to automatski biti ocena niže ali je nije bilo briga. Bila je previše ljuta na sebe i način na koji je odreagovala onog jutra na keju da bi razmišljala o ocenama. To nije bila ona. To je bilo ono u šta se pretvorila iz samoodbrane a znala je da nema od čega da se brani.



Narednog vikenda, Lena je pravila proslavu jer je konačno diplomirala na Pravnom. Sedeljka kod kuće i proslava sa matorcima uz meze i tortu ubrzo se pretvorila u odlazak u jedan od najpopularnijih klubova u gradu. Znajući Lenu ništa drugo nije ni očekivala pa je bila skockana od glave do pete. Pre polaska pogledala je svoj odraz na velikom srebrnom ogledalu u hodniku Lenine kuće. Bela haljina, gore čipkana a dole lepršava do kolena, sakrila je sve njene obline, kožna jakna i kratke čizme dali su joj bajkerski look a duga, smeđa, kovrdžava kosa davala je njenom izgledu jednu nežnu notu. Na tren je pomislila da i ne izgleda tako loše. Minut kasnije sve devojke su bile natrpane u taksi. Bilo ih je više nego što to propisi dozvoljavaju ali koga briga subotom uveče za propise i pravila. Dvadesetak minuta kasnije pila je Martini i zanosno plesala uz nepoznatu muziku. Da, to je bilo ono što joj je potrebno, da se opusti i zaboravi na sve. 


Za sto su ubrzo počeli da prilaze momci, nije obraćala pažnju sve dok nije ugledala Nikolu, svog kolegu sa fakulteta. Bio je prilično pod gasom kada joj se obratio i u startu počeo da joj se nabacuje. Potpuno smirena sklonila je njegovu ruku sa svojih leđa rekavši mu ''Nidžo, ovo između nas..m-m, neće ići, pređi na sledeću.'' Nasmešio joj se i prišao Leni. Nastavila je u istom ritmu, treći Martini značio je skidanje jakne jer joj je već postajalo vruće a promena muzike začinila je atmosferu. U klubu je počela strašno dobra žurka. 




~

''Ivane, Saša vi idete, desno. Andrija i ja ćemo levo. Dakle ponašajte se kao da ste došli na žurku, uklopite se u masu, klinci neće bilo kome ponuditi prašak. Gluma je sastavni deo našeg posla a dojava kaže da večeras ovde može biti nečega. Dogovoreno?''
''Da, inspektore.'' odgovoriše svi u glas.
Danilov tim činili su najspremniji specijalci. Na terenu se znalo da je on šef ali kad se smena završi svi su bili jednaki. Odgovornost koji su ova četiri mladića imala na svojim leđima bila je velika. Oni su prva oformljena Foka jedinica kod nas i od njih se očekivalo mnogo. Kriminal je na ulicama grada bio u porastu poslednjih godina i jedna od mera vlasti bila je upravo kreiranje specijalne jedinice za suzbijanje kriminala i narkomanije. Danilo, kao najstariji vojnik u ekipi, i kao najiskusniji i najspremniji postavljen je za glavnog. 

Ušli su u klub odvojeno, u razmaku od desetak minuta i po planu - Ivan i Saša desno, Andrija i Danilo levo. Klub je bio pun i žurka je bila u punom jeku. U masi je najviše bilo omladine ali su za nekoliko klupskih stolova djuskali i nešto stariji gosti. Osmatrali su masu dok su se probijali do šanka kako bi poručili piće koje su koristili kao paravan da se uklope u priču i postanu deo žurke. Kriminal je najlakše i najbrže otrkiti ako svi misle da si kao oni. Nastavili su nošalantnu pretragu po klubu uz komunikaciju preko bubice. Sva četiri člana tima su bili konstantno na vezi. 



~

''Polako, polako, ehej, skloni tu ruku'' govorila je već pripita Lena previše napadnom Nikoli. Nije da joj se nije dopao ali je preterao, znaju se manje od pet minuta a već je pokušao da joj otkopča haljinu. Irena je posmatrala situaciju ali je čekala Lenin znak da odreaguje. Par minuta kasnije jedan Lenin pogled bio je dovoljan da počne da ga nagovara da se skloni od njihovog stola ali već pripiti Nikola nije mario i postajao je prilično agresivan. 

Šetajući između stolova, kroz masu, Danilo je u jednom trenutku na sekundu ugledao Irenu. Masa ljudi ju je brzo zaklonila i nije bio siguran da li je samo želeo da je vidi ili ju je stvarno video. Ako je nešto naučio u ratu bilo je to da oči retko varaju. Stotinu puta je mogao da pogine ratujući na nepoznnatim teritorijama za druge zemlje, da nije verovao svojim očima i svom perfektno očuvanom vidu. Kada je krenuo u pravcu Ireninog stola već je čuo raspravu i znao je da će biti nekakav problem. 


''Nikola, molim te da se skloniš od nas. Daj pomeri se, vrati se za svoj sto, čuješ li šta ti govorim, ma skloni ruke sa nje'' urlala je Irena dok se Lena mučno borila da se izvuče iz Nikolinog zagrljaja. 

''Devojke, da li postoji problem?'' upitao je Danilo prišavši za njihov sto. Irena se zamalo onesvestila kad ga je ugledala. ''Kakav problem, izvini brate, da li ti izgleda kao da ovde ima problem?'' govorio je pijani Nikola, obešen o Lenin vrat. ''Šta, ti ćeš kao da rešavaš neki problem je li batice? Ajd goni se odavde tebra, ne možeš da sediš sa nama tra la la la'' kroz smeh je govorio već potpuno izgubljen Nikola. Danilu je već bilo jasno da je previše pijan i urađen. Izvadio je lisice kada je Irena skočila. 
''Ne, ne, ne. Ostavi ga. Malo je popio, sve će biti okej. Evo vratiće se odmah za svoj sto.'' govorila je gurajući Danilove ruke i lisice od Nikole. 
''Vašu ličnu kartu gospodjice.'' dominantno je izgovorio Danilo.
''Molim?'' zaprepašteno je uzvratila Irena.
''Molim vas, Vašu ličnu kartu. Vašu i lične karte svih osoba za ovim stolom.''
''Ne mogu da verujem! Da li je ovo zbog onoga na keju?'' 
''Spremite vašu ličnu kartu, ne znam o čemu govorite.'' odbrusio je Danilo.
Svi su izvadili lične karte, čak i polu-izgubljen Nikola. Samo je Irena čeprkala po svojoj pismo tašni u koju su svi natrpali sve što je moglo, jer je bila najveća. Vadila je parfeme, telefone, ključeve samo njene futrole sa karticama i ličnom kartom nije bilo. 
''O ne. Lična mi je ostala u drugoj torbi'' rekla je razočarano.
''Molim? Nemate ličnu?''
''Imam, imam, naravno, samo je nisam ponela. Ostala mi je u drugoj torbi, nikad mi se to nije desilo, ali stvarno imam ličnu.'' govorila je sažaljivo.
''Žao mi je, ne nošenje dokumenata je kažnjivo po zakonu, moraću da vas privedem.'' Sekund kasnije umesto Nikoli, Danilo je lisice stavljao Ireni.

Uzela je svoju tašnu i jaknu i sa lisicama na rukama krenula ka izlazu. 

''Andrija, sto broj 9, mladić, odvaljen, vodi ga u stanicu i probaj da saznaš od koga je kupio. Nastavite bez mene, javljam se ubrzo.'' govorio je Danilo u bubicu, dok je Irenu izvodio iz kluba.
Smestio ju je na suvozačevo sedište i nežno joj vezao pojas. U tom trenutku su im tela bila toliko blizu da je osetila miris njegove kupke ili šampona za kosu. Imao je mali ožiljak ispod levog uveta, gotovo neprimetan. Kada je vezao pojas zastao je na par centimetara ispred njego lica, pogledao je i uzdahnuo. Zatim je otišao i seo za volan. 
''Pa gde idemo?''
''Molim?!'' zabezeknuto je upitala Irena,
''Adresa, mala, adresa. Gde ti je lična karta, neću da te hapsim ako imaš ličnu kartu, smo prvo moraš da mi je pokažeš?''
''Ako nećeš da me hapsiš zašto onda imam lisice?!'' upitala je bezobrazno.
''Prilično si drska za nekog bez lične karte. Adresa?''
''Dositejeva 22.'' zvučala je prilično tiho i pobeđeno.
''Super, najbliža stanica je dve ulice dalje, ako ne budeš imala ličnu...'' govorio je uz kez.
Znala je da joj ovo radi namerno. Ali nije mogla da mu se suprotstavi. Ne sada kada je bila vezana lisicama i u njegovom automobilu, praktično uhapšena. Ipak u njoj je kuvalo i morala je da progovori.
''Ovo mi radiš zbog onoga na keju?''
Ćutao je.
''Znaš, to što sam rekla misli cela država. Narod baš nema poverenja u policiju a komunalci su najomrženiji''.
I dalje je ćutao.
''I da, bio si u pravu, trebalo je da ti dam podatke, pošto sam zbog tebe ostala i bez jakne.''
Pogledao ju je na kratko i nastavio da vozi bez reči.
''Ustvari, ti da si neki policajac ti bi već znao i ko sam ja, i gde živim i broj mog računa, i kako se zvala moja prva mačka...''
''Da nisam na dužnosti sad bih ti zapušio ta usta.''
''Molim?'' upitala je preplašenim i tihim glasom. Sva hrabrost koju je imala je isčezla.
Nekoliko minuta kasnije parkirali su se ispred njene zgrade. Pogledao ju je ali je sve vreme gledala u svoje noge. 
''Jesi li okej?'' upitao je.
''Da.''
''Sigurno?''
''Ne.''
''Treba samo da mi pokažeš ličnu kartu i sve će biti u redu.'' rekao je ohrabrujuće. 
''Naravno.'' odgovorila je hladnokrvno.
''Daj mi ruke.''
Nije se mrdala. 
''Mislim ako želiš da te neko iz komšiluka vidi kako u zgradu ulaziš sa lisicama meni nije problem da ti ih ne skinem.'' šaljivo je rekao Danilo.
Ispružila je ruke ka njemu istovremeno okrećući glavu na drugu stranu. Znao je da ju je preplašio. Sa jedne strane mu je bilo krivo a opet bila je preslatka podjednako i ljuta i uplašena. Kad bi samo znala..
Za tren oka bili su ispred njenog stana. Otključavala je vrata ali je ujedno i drhtala. Nije ga se plašila, više je bila u šoku. Naročito posle rečenice Da nisam na dužnosti zapušio bih ti ta usta. To joj je zvučalo toliko preteće a opet toliko privlačno. I to je bilo ono čega se uplašila. Šta je pod tim mislio? Da je udari, da joj strpa nešto u usta, da je uguši ili nešto četvrto? I zašto joj je zaboga to privlačno? Kako je moguće da joj je sve što ima veze sa njim privlačno? Način na koji vozi, hoda, stavlja lisice, komunicira, gleda izgubljeno u daljinu, ćuti.. Prilično zastrašujuće.
Razgledao je stan dok je tražila tašnu i futrolu za karice. 
''Živiš sama?''
''Ne, imam cimerku.''
''Studentkinje?''
''Da.''
''Šta studirate?''
''Ja menadžment u turizmu, Nina pravo''.
''Lepo.'' i dalje je nastavio da razgleda. Njegova moć zapažanja bila je neverovatna. Za par minuta boravka u stanu zapazio je da im se zavesa otkačila na jednom kraju i zaključio da to stoji tako jer su obe preniske da je zakače ponovo, što će dalje značiti da verovatno ni ona ni Nina nemaju dečka koji bi to umesto njih uradio. Po slikama na zidu shvatio je da je ovo verovatno ipak Irenin stan u kome je Nina podstanar i cimerka. Malo kupatilo i gomila razbacane šminke svedočili su da je spremanje za večeras bili prilično temeljno a kesa sa slatkišima i knjige Nore Roberts bili su klasičan, školski priemer devojke u pms-u.
''Evo je lična karta.'' ponosno je uzviknula Irena, pružajući mu svoju ličnu kartu i tako prekinula njegovo posmatranje prostora.
''Irena?'' izgovorio je njeno ime i pogledao je pravo u oči.
''Mmm da.'' rekla je uz osmeh, svesna da je jedva dočekala da čuje kako njeno ime zvuči na njegovim usnama.
Osmehnuo se, ka onda na stadionu, zagonetno, ali poručujući da ovo veče kreće u potpuno drugom pravcu.




Poglavlje III





''Dakle, Irena, utvrdili smo da imaš ličnu kartu. Potrudi se da je sledeći put poneseš sa sobom.'' zaključio je Danilo.
''Bilo je slučajno. Gužva, spremanje, izlazak..''
''Da, razumem. Ali to nije opravdanje. Zamisli da je na dužnosti bio neko drugi...''
''Zamišljam.''
Pogledao ju je začuđeno.
''Mislim, jasno mi je.'' odgovorila je sakrivajući osmeh.
Pošto je u vazduhu ostala praznina, Danilo ju je presekao zamolivši Irenu da mu da čašu vode. Dok je bila u kuhinji i dalje je razgledao stan. Irena je očigledno volela fotografije. Imala ih je svuda po stanu. Sa putovanja, iz izlazaka, bilo je i onih prazničnih ali ni na jednoj nije bila sama. Uvek je bila okružena drugim ljudima i sa velikim osmehom na licu.
''Gledaš moje fotografije?'' Upitala je dok je izlazilia iz kuhinje, noseći čašu vode.
''Da. Imaš ih dosta.''
''Da, volim što čuvaju trenutak. Vidiš, recimo ova, pokazala je na jednu uramljenu fotografiju, nastala je u Pragu u jednom prilično skrivenom restoranu, nedaleko od Karlovog mosta. Nina, Lena, Jovan, Aca i ja. Tad sam prvi i poslednji put probala pivo. Bilo je to neverovatno putovanje.''
''A ova?'' upitao je pokazujući na sliku na kojoj su bili Irena i gomila dece.
''Ta mi je posebno draga. Napravljena je dok sam volontirala u domu za nezbrinutu decu. Zapravo, na toj fotografiju su ostavljena bolesna deca. Roditelji su ih se odrekli po rođenju jer nisu zdrava.'' odgovorila je tužno.
''Uh, to je baš tužno. I ti si tamo volontirala?''
''Da, radila sam za Crveni krst kad su bile poplave pa su nas i posle toga zvali. Da li si ti učestvovao u spašavanju kad su bile poplave? Naravno da si učestvovao i ja svašta pitam.'' izustila je, pomalo postiđena.
''Mmm zapravo nisam.''
''Nisi?'' upitala je iznenađeno.
''Ne, nisam. U tom periodu sam bio na ratištu u Južnom Sudanu.''
''Molim?! Policajac na ratištu?! U Južnom Sudanu?'' govorila je zabezeknuta.
Uzvratio joj je sa osmehom. ''Zapravo, ja nisam policajac, već vojnik, specijalac. Samo trenutno radim sa policijom.''
''Ti si vojnik? O Bože..''
''Postoji problem? I vojnike ćeš da vređaš? Sreća da sam na dužnosti.'' rekao je uz smeh.
Irenina faca se ponovo skamenila. Kada se pribrala počela je da brblja: ''Što se toga tiče, khm, šta si mislio pod onim Da nisam na dužnosti zapušio bih ti ta usta? Jer ta rečenica mi je zaparala uši i u kolima i prilično me prepala. A sad si pomenuo ponovo nešto slično, pri tome nisi uopšte policajac a ja sam te primila u stan i ispričala ti...'' nije stigla da završi. Danilove usne su već bile na njenima. Bio je to kratak ali veoma snažan poljubac. Kada se odmakao rekao je uz osmeh: ''Na to sam mislio.'' 

Irena je na sekundu bila paralisana od snažnog osećaja u stomaku i lupanja srca. Spustila je pogled na pod a zatim ga ponovo vratila gore, gde se susreo sa Danilovim. Osetila je vatru. Osetila je svaki atom svoga tela. Vazduh je postao i lepljiv i suv, kao da će da eksplodira. Danilo je progutao knedlu i ponovo spustio svoje usne na njene. No, ovaj poljubac je bio duži i dublji. Daleko strastveniji. Teturali su se po stanu ljubeći se i obarajući stvari sve dok ih nije prekinuo zvuk Danilovog telefona. Pokušao je da ga ignoriše ali je znao da je na dužnosti i da mora da se javi. 


''Halo? Da. Dobro. Dobro. Da. Razumem. Dobro. Kada?  Važi, dolazim.'' dok je završavao razgovor Irena je već otišla do kupatila. Srce joj je i dalje lupalo a odraz  u ogledalu jasno je govorio zašto. Bila je crvena i prilično raščupana. Zagledavši se u svoje oči shvatila je da joj se ovako nešto nikada ranije nije dogodilo. Osetila je nešto veoma snažno i veoma..drugačije. 

Kada je spustio slušalicu krenuo je da potraži Irenu. Vrata od kupatila su bila otvorena a ona je stajala i izgubljeno gledala u svoj odraz. ''Jesi li okej?'' upitao je Danilo. 
''Da, naravno. Mislim, nisam navikla da u stan dovodim nepoznate muškarce, policajce koji su vojnici i to. Naročito ne da se ljubim s njima ako pre toga ne saznam njihovo ime.'' Danilo se glasno nasmejao. ''Ta činjenica me raduje.'' Pružio joj je ruku i rekao: ''Danilo, drago mi je.''


Kada je Danilo otišao, bacila se na svoj krevet i uronila glavu u jastuk. Znala je da te noći za nju neće biti sna. Međutim osmeh nije mogla da skine sa lica. Jedva je čekala da se Nina vrati pa da joj sve detaljno ispriča. 


Obzirom da ju je umor i san stigao tek rano ujutru pošto je sve ispričala Nini, rešila je da sebi da oduška tako što je ugasila alarm negde oko 9h i nastavila da spava. Probudila se prilično kasno, oko pola tri. Kada je shvatila da ono sinoć nije bio san, ni maštarija zgrabila je telefon da vidi da li joj je Danilo pisao. Međutim poruke nije bilo.
''Verovatno i on spava. Radio je noćnu smenu.'' pomislila je u sebi. Ustala je i otišla do frižidera. Trebalo joj je nešto da prezalogaji i da se razbudi. Dok je pravila sendvič razmišljala je o obavezama tog dana. Trebalo je da ustane ranije i ode u čitaonicu da uči za predstojeće kolokvijume. Ali je bila previše uzbuđena oko onog što se desilo sinoć. Osećala je da nema mira u mestu i da jedva čeka da joj stigne poruka. Čačkala je telefon na svakih pet minuta ali Danilove poruke nije bilo.

Dan se prilično odužio. Iako je trajao kao i svaki drugi Ireni je delovalo da traje čitavu večnost. Ni knjiga, ni film, ni kratka šetnja, ni razgovor sa mamom nisu joj pomogli da skrene misli. ''Zašto se nije javio? Da li je ukucao dobar broj? Ma jeste, cimnuo me je na njega da mi ostane njegov. Da mu se nešto nije desilo? Možda bih ja trebala njemu da pišem?'' razmišljala je u sebi. 
''Ne, Irena.. Ne! Znam tu facu, posustaješ. Na ivici si da mu pišeš, ali ne, daj mi telefon, odmah.'' govorila je Nina.
''Ali..'' 
''Nema ali, telefon. Znaš pravila. On prvi piše ako želi nešto. Ti si dama. Ti čekaš. Ti ne pišeš prva. Ti zavodiš, on osvaja. Jasno?''
''Daa, hvala ti.'' rekla je Irena pružajući joj telefon. Iako joj je bilo veoma teško znala je da je tako najbolje. Nina i ona su imale sveto pravilo za ovakve situacije. Obećale su jedna drugoj da neće dozvoliti poniženja zbog muškaraca.

Drugi dan Danilovog ne javljanja prošao je nešto brže ali je Irena i dalje bila uznemirena. Postavljala je sebi gomilu pitanja i bila ometena u svemu. Ništa nije mogla da uradi kako treba. Filmovi i kokice su joj na trenutak skrenuli pažnju ali sa knjigom i učenjem nije imala šanse, koncentracija je bila ispod nivoa.

Trećeg dana od njihovoh susreta shvatila je da će taj dan biti presudan. Ili će se tada javiti ili neće nikada. Odlučila je da će još danas sebi da dozvoli ovakvo stanje a od sutra, a ko se ne javi, zaboravlja na Danila. Iz faze ushićenosti, preko faze razočarenja ulazila je u fazu besa. 

Međutim, Danilo se nije javljao ni narednih dana. Većinu vremena je uspevala da ne misli na njega ali joj je dolazio u misli s vremena na vreme a zatim bi ga na svoj način iz tih misli oterala. Nije bio vredan njenog vremena. Morala je da se skoncentriše na učenje i spremanje kolokvijuma. ''Zašto bih ja mislila o njemu sada? Ko zna gde je i s kim je, kao da me se uopšte seća. Nije se udostojio ni da se javi. Znači da ne želi. I ja treba da padnem kolokvijum zato što me neko ne želi? Ma važi!'' govorila je sebi u ogledalu.
''Pričaš sama sa sobom? Nije valjda dotle došlo?'' upitala je Nina.
''Nije, samo raščišćavam račune u svojoj glavi.''
''Uuu ta faza je gadna ali delotvorna.'' dobacila je Nina kroz osmeh. ''E slušaj, da ti skrenem pažnju, večeras sam, posle sto godina na nekom dečijem rođendanu, animator. Hoćeš sa mnom? Plaćaju fino a treba nam novca. Ajdeeeee. To je samo dva sata. A i skrenućeš misli.'' 
''Ahhh, dobro. U koliko?''
''Moramo da budemo u Stelurnu pre 18h''
''Deal.'' odgovorila je Irena.


~

''Jelena, kako si rekla da se zove ta igraonica gde pravite?'' upitao je Danilo svoju sestru. ''Stelurno, na Vračaru je, čim prođeš Pivo i kobaje. Hoćeš umeti da se snađeš?'' zabrinuto je upitala Jelena. ''Ti mene pitaš hoću li uspeti da se snađem? Ajde beži tamo.'' kroz osmeh joj je odgovorio Danilo i prekinuo vezu.

~

''Pa kako se zove naša lepa slavljenica?'' upitala je Irena.
''Iva.'' odgovorila je malena devojčica.
''A koliko Iva puni godinica?'' nastavljala je Irena.
Četiri prsta pokazala joj je Iva.
''Jaoo, pa sad ćeš da budeš velika devojčica. I imaš najlepšu haljinu na žurci.'' govorila je Irena koja je pokušala da se sprijatelji sa malom Ivom. Nije joj prvi put da radi kao animator. Tokom svojih studentskih dana radila je sve i svašta kako bi plaćala troškove i kupovala hranu. Još na početku studiranja počela je da vikendima animira decu na rođendanima, uživala je u tome ali je u poslednje vreme, zbog obaveza na fakultetu sve manje radila. Bila je na poslednjoj godini i mnoge stvari je privodila kraju.

Deca su polako pristizala i Irena i Nina su imale sve više posla. Glumile su, pevale, spuštale ih niz tobogan, vodile na trambolinu... Irena je bila okrenuta leđima kada je Danilo ušao na rođendan. Nina ga je ugleda prva a zatim je prišla Ireni. 
''Irena, samo polako sada, molim te da se kontrolišeš i da budeš maksimalno hladne glave je l' važi?'' govorila je Nina, nedopuštajući Ireni da se okrene.
''Molim? Šta pričaš?'' neozbiljno joj je odvratila.
''Molim te, obećaj mi hladnu glavu na ramenima!'' ozbiljno je govorila Nina.
''Nina, plašiš me brate, šta se dešava? O čemu se radi?'' uzvratila joj je, sada već veoma ozbiljna Irena. Između njih protrčala je mala Iva prelazeći iz dečijeg u prostor za odrasle. Danilo se spustio na kolena da je dočeka a veliku kutiju sa poklonom spustio je na zemlju. Iva ga je snažno zarglila. Iako mala, već je znala da ujak uvek donosi najlepši poklon.

Irena se okrenula baš u trenutku kad je mala Iva sa zagrljaja prešla na veliku šarenu kutiju. Nije mogla da veruje da je on tu. Baš na tom prokletom rođendanu. Od čitavog grada on. Od svih igraonica baš ta. Danilo se pozdrvaio sa svojom sestrom Jelenom i zetom Nikolom a zatim mahnuo ostalim gostima. Kada je pogledao po prostoriji, da vidi kako sve izgleda i koliko ljudi i dece ima, ugledao je Irenu, koja je njegov pogled spremno čekala na sred dečijeg dela. U deliću sekunde oblio ga je hladan, neprijatan znoj. ''Šta će, kog đavola, ona tu?'' govorio je u sebi.




Poglavlje IV



''A ti? Šta si se ti zamislio brate?'' pitao je Ivan, prekidajući Danilovo nervozno crtanje raznih geometrijskih oblika po blokčiću.
''Ma, ništa.''
''Daj reci bratu svom, neka cura?'' kroz osmeh mu je govorio Ivan.
''Jeste.''
''Koja? Ona mala sa stadiona, što ste se posle slučajno sreli na keju i u klubu?'' upitao je Ivan.
Danilo ga je samo pogledao.
''Ajde, ajde pričaj. Ima nekog?''
''U subotu sam bio na Ivinom rođendanu.'' rekao je hladno Danilo ne podižući pogled sa blokčeta.
''Kakve to sad ima veze sa ovom malom?'' upitao je Ivan.
''Bila je tamo.''
''Mala je bila na rođendanu tvoje sestričine?''
''Da.''
''Pa daj ti mene zezaš?!'' usledila je kratka pauza. Zatim je Ivan dodao: ''Ne, brate, ja bih se zabrinuo. Ajde ono na stadionu može da bude slučajnost, pa i kej, donekle i klub.... ali sad i rođendan.. Nema šanse.''
''Šta pričaš budalo?'' upitao je nervozno Danilo.
''Ma mala očigledno nije baš..ono.. Ma nema šanse da se slučajno sretnete na 4 apsolutno nespojiva dela grada.''
''Ivane, ne živimo u horor priči. Rođendan je bio u igraonici, ona tamo radi povremeno kao animator. Bilo je slučajno. Uostalom, da si video kako me je pogledala kad sam ušao bilo bi ti jasno.''
''Kako te je pogledala?''
''Kao da je videla mrtvog čoveka koji hoda.''
''Haha, ozbiljno? I kako si odreagovao? Mislim kako si objasnio zašto joj se nisi javljao danima posle one večeri? Čekaj, nije valjda napravila neku scenu i to?'' sa osmehom je govorio Ivan, očekujući sočnu priču koju će prepričavati narednih nedelja.
''Nikako.'' rekao je Danilo tiho.
''Kako misliš nikako? Razgovarali ste, ne?''
''Ne.''
''Ne??!'' uzviknuo je Ivan.
''Posle onog trenutka kad me je ugledala ponašala se kao da sam vazduh, kao da sam ispario. Nisam uhvatio ni jedan njen pogled. Nisam video bilo kakvu nelagodnost u njenom ponašanju. Kao da se posle sekunde onog pogleda pribrala i izbrisala me iz memorije.''
''Žena koja je odolela Danilu. Počinje da mi se dopada ta mala.'' kroz osmeh je govorio Ivan.
Danilo je uzeo drvenu minijaturu sa stola i pogodio Ivana. ''Ej, nemoj da se gađaš sad.'' kroz osmeh je govorio Ivan i dodao: ''To ti je očigledno veoma pogodilo sujetu.'' a zatim je dobio još jedan pogodak sveskom sa stola. 
''Dobro, šta ćeš sad da radiš?'' uozbiljio se Ivan.
''Kada se rođendan završio sačekao sam je ispred igraonice. Stajao sam naslonjen na kola i ponovo je prošla pored mene kao da sam vazduh. Krenuo sam za njom i jedva je zaustavio. Sreća da je bila sama i da su svi otišli na drugu stranu.''
''Dobro, i?''
''Nekako sam je nagovorio da je povezem kući jer je bilo prilično hladno. Čim smo seli u kola ponovo smo pukli, oboje.''
''Nemoj da pričaš?!''
''Da, kao i kod nje u stanu. Bukvalno sam seo za volan i posle dve sekunde kao da nije bilo ničeg oko nas, samo ona, ja i ista ona vatra. Hteo sam da se kontrolišem ali nisam mogao, ruke su mi bile svuda po njoj i njene po meni.''
''I je li bilo nešto, mislim, konkretno?!''
''Naravno da nije, bili smo u centru grada, u kolima!'' sa užasom na licu rekao je Danilo.
''Ne sećam se da te je to pre sprečavalo.'' uz blag osmeh, kroz zube je prokomentarisao Ivan.
Danilo ga je samo pogledao i nastavio: ''Prekinuo nas je telefon, ponovo. Zvali su iz stanice i onda sam se našao sa vama. Nju sam pre toga odbacio do kuće pošto živi blizu tamo.''
''I niste pričali?''
''Pa ne.''
''Dobro, to je bilo pre dva dana, čuli ste se posle toga? Šta si joj rekao?'' pitao je Ivan.
''Pa...'' rekao je Danilo i ponovo počeo da crta po blokčetu ne podižući pogled.
''Nisi je zvao posle toga?! Uopšte?!'' uzviknuo je izbuđeno Ivan. ''Danilo, je li ti mene zezaš sada ili šta? Mislim, pričaš kako ti se sviđa ta cura, povukao si ozbiljne veze da sve saznaš o njoj i sad je tako mučiš? I to ne samo nju već i sebe. Zar ti nije žao?''
Danilo je ćutao.
''U čemu je problem?'' ponovo je upitao Ivan, očekujući odgovori.
''Ne želim da je zavlačim.'' tiho je rekao Danilo.
''Zašto bi je zavlačio? Sam si rekao da ti se dopada, mislim ne shvatam poentu da zavlačiš ribu koja ispunjava sve tvoje kriterijume.''
Danilo je ponovo ćutao.
''Danilo, brate, je li imaš neki problem? Daj reci svom bratu, tu sam da pričamo.''
Danilo ga je pogledao i ispustio dugačak izdah. Znao je da je Ivan njegov najbolji prijatelj, poznaju se još od malih nogu. I neće ga ostaviti na miru dok mu ne kaže. Oni ima tu sposobnost da iz ljudi izvuče sve, i ono što žele da mu kažu i ono što ne žele.

''Pre četiri nedelje su me ponovo zvali. Znaju da mi od prvog više ne važi ugovor sa policijom. Pitali su me da li sam zainteresovan za novu turu. Južni Sudan, ponovo. Rekao sam da jesam. Dva dana kasnije su dolazili i potpisao sam. Nema nazad. To veče smo išli na utakmicu.''
''Molim?! Šta?! Napuštaš jedinicu? Ne, reci mi da se sad sprdaš sa mnom jer ako se ne sprdaš, tako mi Boga, izgubiću kontrolu!!'' urlao je Ivan.
Danilo nije podizao pogled i nije odgovarao.
Ivan je nastavio da histeriše kroz kancelariju. Izgovarao je svašta i što misli i što ne misli. Bio je povređen. Kada su pre godinu dana bili uhvaćeni od strane  Sudanskog plemena Nuer delovalo je da je kraj svega. Bili su na ivici smrti obojica. Zakleli su se da ako prežive više neće ratovati. Obećali su to jedan drugom i jedan drugog su spasili. Bili su danima vezani i izolovani u dve zasebne ćelije. Pošto im je bila zabranjena komunikacija iskoristili su Morzeovu azbuku kako bi smislili plan za bekstvo. Kucali su rukama o zid koji ih je razdvajao i tako komunicirali.


Po povratku iz Južnog Sudana, Danilov otac, tadašnji ministar policije, oformio je jedinicu po ugledu na nemačke Foke, kako bi sina zadržao u zemlji. Danilo se teško nosio sa bolom. Posle majčine i bratove smrti išao je iz rata u rat. Bežao je od kuće, od situacije u kojoj se njegova porodica našla, od obaveza, od svega što ga je podsećalo na njih dvoje, uključujući i oca i sestru. Proteklih godinu dana su mu bili teži nego svi ratovi kroz koje je prošao u poslednjih 5 godina. Posao koji mu je obezbedio otac je bio dobar, ekipa sa kojom je radio je bila sjajna, bio je zadovoljan ali nije imao mira. Nije mogao da podnese boravak u porodičnoj kući pa je iznajmljivao stan na drugom kraju grada. Sa sestrom i ocem se viđao retko. Čitav svoj život usredsredio je na tri stvari: posao, trening i žene. Mnogo žena. Ali ništa duže od jedne večeri. One su mu bile samo zabava, samo trošenje vremena, skrašavanje na par sati a onda bi opet postajao nestalan, bez želje za skrašavanjem, bez emocije. Kada su ga ponovo zvali iz vojske odlučio je da ode. Život u gradu nije imao smisla. Godinu dana nije osetio nikakvu promenu. Pokušavao je ali nije uspeo. Zato je odlučio da ponovo ode. 

''Kakva je to buka? Vas dvojica se svađate? Oko čega? Znam vas od rođenja, dakle cirka 30 godina i jednog i drugog i nikad nisam čuo da se svađate. O čemu se radi?'' upitao je Danilov otac ušetavši u kancelariju.
''Pitajte svog sina o čemu se radi! Ja sam sa njim završio!'' rekao je Ivan i besno napustio prostoriju, zalupivši vrata.
''Danilo?''
Danilo je ćutao.
''Samo mi nemoj reći da je u pitanju neka ženska? Od kad to vas dvojica imate isti ukus?'' kroz blag osmeh pitao je Danilov otac.
''Idem u Sudan.''
Tišina je zavladala prostorijom. Danilovom ocu se ponovo, po hiljaditi put, od smrti njegove žene i njegovog najmlađeg sina, zaledila krv u venama. Od kada su poginuli njegov svet se okrenuo naopako. Danilo je tek izašao iz kasnog puberteta, završio akademiju i spremao se za svoje prvo zaposlenje. Jelena je već bila u braku, čekajući prvo dete. Sve je delovalo savršeno. Imao je dobar posao, divnu suprugu i troje sjajne dece. Sve do te kobne večeri kada su se njegova supruga Danica i najmlađi sin Stefan slupali kolima. Te večeri radio je do kasno i Danica se ponudila da ode po Stefana koji je posle škole otišao na trening. Čitav dan je padala kiša, kolovoz je bio natopljen vodom, klizav. Trenutak nepažnje odveo je Danicu i Stefana u sigurnu smrt. Nikad sebi nije oprostio što to veče nije, po običaju, on otišao po Stefana.
''Shvatam. Kad si doneo tu odluku?''
''Pre par nedelja. Hteo sam da ti kažem...'' odgovorio je Danilo.
''Shvatam.''
''Šta shvataš?! Ništa ni ne hvataš! Ne mogu da živim ovde. Ne mogu da idem gradom i tražim njihov lik. Gde god se okrenem vidim ih, a nisu tu. Tu su samo sećanja. Samo prokleta sećanja!'' kroz bes i suze je govorio Danilo.
Otac mu je prišao i snažno ga zagrlio. Znao je da se Danilo teško nosio sa gubitkom. On i Jelena su donekle natavili svoje živote. Ali Danilo je ostao u mestu. 
''To što te boli ne znači da treba da ideš u rat, da pogineš. Znaš, ovde ima ljudi kojima je stalo do tebe. Koji te žele ovde.''
''Vi me ne razumete. Ja ne mogu da živim ovde i ovako.'' snažno se zagrljaju odupreo Danilo i počeo da šeta kroz kancelariju besneći i plačući. 
''Naravno da možeš. Samo kad bi hteo mogao bi..'' govorio je neutešno otac.
''Vas nije briga što ja ne mogu. Rat je moj jedini izlaz. Samo se tamo osećam normalno.''
''To nije rešenje. Možda treba da potražimo pomoć.'' zaključio je otac.
''Da potražimo pomoć?! Sad sam još i lud! Tako je najbolje, proglasite me ludim i onesposobite za vojsku. To si i hteo? Da sve svališ na mene? A ti si jedini kriv!''
''Danilo!!'' uzviknu je snažno otac.
Danilo ga je samo besno pogledao, zgrabio jaknu i izleteo napolje. 

Posle dvadeset minuta vožnje bio je ispred Irenine zgrade. Samo je ona u tom trenutku mogla da mu pruži utehu. Bez razmišljanja popeo se na treći sprat i pozvonio. 




Poglavlje V



Irena samo što se vratila sa predavanja kad je neko pozvonio na vrata. Zvuk zvona ju je uznemirio pošto je već imala savršeno isplanirano veče. Nina je rano ujutru otišla kod svojih te je Irena imala je čitav stan samo za sebe. Iako je volela da deli imala je trenutke kada joj je bio potreban savršen mir i pet minuta slobode. Planirala je da spremi ukusnu večeru i pripremi toplu kupku. Ne listi je već imala dva nova Netflix filma - idealno veče u kom neće pomisliti na njega. Sve je savršeno spremno da joj odvuče pažnju. Već je preživela jedno nejavljanje, preživeće i drugo. Ali sledeći put kad ga sretne, ako ga sretne.. neće pokleknuti. Ono u kolima, od pre neko veče, bio je samo trenutak slabosti. Danilo definitivno nije prava osoba za nju. Ona ne voli neodgovorne muškarce i kukavice koji se plaše veze. 
''Momenaaat.'' uzviknula je kad je neko ponovo pritisnuo zvono, ovaj put duže. Srećom da se nije već raspremila u trenerke i muške majice, kako je obično volela da bude obučena kući, inače bi osoba koja zvoni čekala poprilično dugo. Zvono se ponovo oglasilo. Irena bi u svakoj drugoj situaciji prvo proverila ko zvoni kroz špijunku ali sad se već zabrinula jer je neko baš legao na zvono pa je otvorila odmah. Na vratima je stajao on, desnom rukom naslonjen na okvir. Crven, uznemiren, slomljen od bola gledao je u pod a zatim je podigao pogled ka njoj. Bila je užasnuta što ga vidi takvog i to tu,  na njenim vratima. Zaboravila je sve što je sebi obećala. Želela je samo da ga zagrli i uteši.
''Danilo..''
''Irena.. Ja..''
''Jesi li dobro?''
''Mogu li da uđem?'' upitao je.
Sve joj je govorilo da to nije dobra ideja. Ali nije mogla protiv sebe. Nije ga mogla ostaviti pred vratima u takvom stanju.
''Naravno, izvoli, uđi.''
Danilo je ušao a Irena je za njim zaključala vrata. Kada se okrenula stajao je na sred prostorije - spreman. Potpuno spreman da je voli. Da u njoj nađe utehu i beg od stvarnosti, od sveta, od bola, od sebe samog. Nije čekao dozvolu. Zgrabio ju je i po njoj prosuo kišu poljubaca, gubeći se u njoj. Nije imala vremena da razmišlja o tome kako mora tome da se odupre. Želela ga je isto koliko i on nju. Ponovo su se teturali po stanu i obarali stvari. Samo ovog puta nije bilo poziva koji bi ih zaustavio. 


Kada se probudila već je prošla ponoć. Danilo ju je posmatrao ležeći na boku. Gledao je i upijao njene crte lica, mladeže, pege. Nije odavno osetio želju da ostane. Obično bi već bio u svom stanu ali večeras se osećao drugačije.
''Koliko dugo me već proučavaš?'' upitala je Irena sanjivo.
''Nedovoljno.'' odgovorio je Danilo uz osmeh.
''Gladan?'' upitala je.
''Čega?'' pitao je šaljivo i to joj je izmamilo osmeh.
''Bio si dobar, spremiću ti nešto ukusno.''

''Dobar? Samo dobar?'' dobacivao je dok je Irena odlazila ka kuhinji.
''Ne laskaj sebi, probala sam i bolje.'' slagala je kroz šalu.
''Šta ćeš da spremiš?''
''Piletinu.''
''Mljac. Doći ću da ti pomognem.'' rekao je dok se pridizao iz kreveta.
''I bolje bi ti bilo.'' Dobacila je Irena.



Dok su večerali neobavezno su ćaskali. Irena je prvi put spavala sa muškarcem a da pre toga nije mnogo znala o njemu. Nije bila tip osobe koja bi spavala sa bilo kim zbog samog seksa. Za nju je taj čin uvek imao više značenje. Kod Danila je stvar bila obrnuta. Seks je za njega bio zabava. Strast. Znoj. Užitak. I ništa više od toga. Pričali su o vremenu, fakultetu, poslu, prijateljima. Ali se nisu dotakli razloga zbog kog je Danilo večeras došao na njena vrata. Raspoloženje mu se vidno popravilo, izgledao je zadovoljno, nasmejano. Nije želela da potegne tu temu ali je znala da je sad pravi trenutak. Sutra već neće biti.
''Danilo, šta te je dovelo na moja vrata večeras?'' pokajala se odmah pošto je izgovorila tu rečenicu kada je osmeh sa njegovog lica iščezao a koža promenila boju. Čelo mu se naboralo i u sekundi je izgledao najmanje pet godina starije. Postao je nekako tmuran i mračan. Osetila je kako joj se hladan znoj spušta niz kičmu. Zašto je morala da pita?
''Bol.''
''Bol?''
Ćutao je, gledajući u pod.
Uhvatila ga je za ruku, poljubila i povela u spavaću sobu. Nije želela da pita dalje. Svukla mu je otkopčanu košulju i nežno ga ljubila po vratu i grudima. Stajao je potpuno nepomično. Obišla je oko njega i masirala mu leđa spuštajući mu poljupce duž kičmenog stuba. Danilo se osećao potpuno poraženim. Bio je vlasništvo ove žene. Naglo se okrenuo i grubo je gurnuo uza zid. Šakama joj je uhvatio majicu na grudima i pocepao. Grubim poljupcima parao joj je kožu od vrata, preko grudi pa sve do intimne zone. Zatim se ponovo vraćao gore do njenog usplamtelog lica, napadajući je kao divlja zver. Irena je gorela od želje koja joj se javljala duboko u utrobi. Osetila je koliko je spreman da je uzme tu, stojeći, i znala je da će se upravo to i desiti.


Kada je ujutru Danilo otišao, jedino što je osećala, pored te silne opuštenosti tela, bio je umor. Bio joj je preko potreban san. Činilo joj se da je tek uhvatio prvi san kada je čula zvono. Nije imala želju da ustane ali je neko bio uporan, što je podsetilo na sinićno iznenađenje na vratima i izmamilo joj osmeh. Odvukla se do vrata sanjiva i raščupana. Kada je otvorila ugledala je Danila. U trenutku su oboje bili pomalo šokirani. Ona jer je stajao na vratima a trebao je biti na poslu a on zato što je izgledala identično kao kada ju je jutros ostavio.
''Danilo, otkud ti ovako rano?'' 
''Rano? Pet i dvadeset je, rekao sam ti da ću doći posle posla.''
''Molim?! Kako pet i dvadeset? Malopre sam legla...'' rekla je ali ju je prekinuo.
''Prespavala si ceo dan?! Da li si jela nešto danas?'' pitao je Danilo ulazeći u stan.
''Ne, kažem ti da sam malopre legla..samo što je to malopre... izgleda bilo jutros oko pola devet.'' rekla je sanjivo i bunovno.
Danilo je glasno nasmejao.
''Malena, pa ti si prespavala čitav jedan dan. Moraću malo da te štedim večeras.''
''Ne?.... Nećeš?'' razočarano je i sanjivo govorila Irena.
Danilo je počeo da je skida. Osetila je nalet adrenalina i za sekundu se prilično razbudila pokušavajući da ga poljubi.
''Aaa ne, ne.. ne ta vrsta skidanja. Skidam te jer te vodim pod tuš.''
''Neee...'' bunila se Irena kada je njen nalet adrenalnia postao lažna uzbuna.

Pola sata kasnije izašla je iz kupatila potpuno osvežena. Bila je u šarenom bade mantilu, sa peškirom na žute pruga na glavi. Ulaskom u dnevnu sobu unela je miris jagode i bora. Danilo je podigao pogled sa svog telefona kada je osetio da je ušla u prostoriju. 
''Fantastična kombinacija dezena i boja.'' prokomentarisao je. 
''Je l' da da jeste? To i ja stalno govorim.'' uzvratila je na njegovu opasku i produžila do spavaće sobe da se presvuče. Kada je počela da traži idealnu kombinaciju po svom ormanu shvatila je da ne zna za koju priliku da se obuče.
''Heeeej, a gde me vodiš?''
''Na večeru?''
''Znam, nego šta da obučem? Nešto elegantno ili nešto opušteno? Ili nešto smelije? Šareno ili jednostavno, haljinu ili pantalone, štikle ili ravno?'' neodlučno je nabrajala Irena. 
''Kreni gola.'' dobacio je Danilo iz dnevne sobe.
''Podsmeva mi se.'' pomislila je. Zatim je otvorila fioku sa donjim rubljem. Konačno je došao trenutak da upotrebi taj crni čipkani komplet koji joj je Nina kupila za rođendan. Obukla ga na sebe i pogledala u ogledalo. Stajao je kao saliven. Rešila je da malo zapali vatru i elegantnu crnu haljinicu ponela je zajedno sa štiklama u kupatilo. Prošla je kroz dnevnu sobu samo u donjem vešu, namerno, da mu vrati za ono podsmevanje od malo pre. ''Misliš da će mi na ovo cipele biti dovoljne? Da haljinu ne oblačim?'' Danilo je zinuo. Osetio je nelagodnost i želju. Stajala je na sred dnevne sobe u super seksi izdanju. Sekunda ga je delila od cepanja tih krpica i uzimanja je na podu dnevne sobe. Ali se odupreo naletu strasti, spustio pogled na telefon i dodao: ''Mislim da sam za dress code rekao gola.'' 

Oko pola sedam, izašla je iz kupatila, skockana od glave do pete. Obukla je malu crnu haljinu do kolena, čarape u boji kože, bordo potpetice i bordo blejzer. Oko vrata je stavila elegantu oglicu a kosu je raščešljala na blage lokne. Imala je gotovo neprimetnu šminku, potpuno svedenu. Za kraj je dodala par kapi svog omiljenog parfema. Danilo je gledao i proučavao slike po zidovima kada je izjavila da je spremna. 
Koliko je savršena, pomislio je. 
''Kakav outfit za hasanje pice.'' prokomentarisao je Danilo.
''Moolim?!'' uzviknula je Irena.
''Šalim se, vodim te na nešto jače. Trebaće ti.''
Osetila je naboj u preponama kada je to izgovorio.

Kada su stigli u restoran Irena je salutirala u sebi jer je sjajno potrefila odevnu kombinaciju. Prvo je ušao Danilo a zatim i ona. 
''Za Vas po običaju gospodine Jakovljević? upitao je konobar.
''Ne, sto za dvoje ovaj put.'' rekao je Danilo pružajući ruku Ireni.
''Vau, još jedna nova informacija svetice - lik s kojim si već tri puta spavala je upravo dobio i svoje prezime pored imena.'' govirila je u sebi Irena. 
Kada su se smestili za sto Irena je prokomentarisala: ''Totalno sam promašila dress code, stvarno je trebalo da dođem gola.'' 
To je izmamilo osmeh na Danilovom licu.
''Pa šta mi preporučuješ gospodine Jakovljeviću?'' upitala je uzimajući meni.
''Kuvar je vrhunski. Šta god da poručiš biće to najlepše jelo koje si ikada probala.''
''Mora da je kuvar žena čim joj deliš takve komplimente?''
Danilo je podigao levu obrvu i upitno je pogledao.
''Šta kažeš na Njoke u gorgonzoli?'' upitala je Irena.
''Slabo. Punjeni file na kajmaku je za tebe.'' dodao je Danilo gledajući u jelovnik.
''Šta fali Njokama?''
''Ništa, ali tebi će faliti snaga ako to poručiš.''
''A zašta će mi trebati tolika snaga?'' izazivala je Irena.
''Hoćeš da ti pokažem ovde? U restoranu?''
Irena je zadrhtala.
''Da li ste se odlučili?'' upitao je konobar u pravi čas.
''Za mene pileći file u sosu od pomorandže, povrće na grilu i grčku salatu.'' rekao je Danilo.
''Za Vas?'' upitao je konobar pogledavši u Irenu koja nije skidala pogled sa Danila.
''Njoke u gorgonzoli.'' odgovorila je Irena.
''Još nešto?'' upitao je konobar.
Posle par sekundi tišine, neskidajući besan pogled sa Irene, Danilo je izgovorio: ''Ne, to je sve.''

Konobar se udaljio a njih dvoje su i dalje bez reči gledali jedno u drugo. Irena je znala da ga je izazvala. Videla je to u njegovim očima. Ali šta je sad tu pa velika stvar što je poručila ono što joj se jede a ne ono što je on zamislio. To je njen tanjir i njen stomak. Njeno razmišljanje Danilo je prekinuo naglim ustajanjem i odlaskom u toalet. 

Nije ga bilo skoro deset minuta kada je konobar doneo prvo jelo. Irena se zahvalila, i pošla ka toaletu da potraži Danila. Do toaleta je, iz glavnog predvorja, vodio dug hodnik duž kojih je bilo nekoliko vrata sa obe strane. Kada je došla do pred sam kraj hodnika, otvorila su se poslednja vrata i neko ju je snažno povukao u mrak hladne prostorije. Nije stigla da vrisne, ni da odreaguje jer se sve desilo previše iznenada i previše brzo. Osetila je njegov miris i njegove usne na svom vratu i svojim usnama. Nije videla ništa ali je poznavala njegov uzdah i dodir. Skinuo joj je sako i kroz zube govorio: ''Zašto ti je toliko dugo trebalo?'', ali joj nije dao da odgovori. Nastavio je da je grabi rukama, usnama, telom. Ponovo je bio ista ona divlja zver koja je napada. Osetila je skupljanje u preponama i pre nego što joj je pocepao čarape. U jednom pokretu našla se na podu ispod njega. Zatim je naglo zastao. Pridigao se, namestio kravatu i rekao: ''Do vraga, nisi ništa jela.''


Kada su se vratili za sto, večera je već bila poslužena. Danilo je navalio na hranu iz svog tanjira dok je Irena i dalje bila u šoku. Kako se samo usudio da je tako namami u ostavu ovako luksuznog restorana, da joj cepa čarape u mraku nepoznate prostorije i da na kraju samo odustane i ostavi je na ivici. 
''Jedi.'' rekao je Danilo presekavši joj misli.
Nastavila je da gleda u tanjir.
''Ostaćemo ovde sve dok ne pojedeš a siguran sam da ti se žuri koliko i meni.''
''Uopšte mi se ne žuri, planiram da celo veče ostanem u gradu.'' rekla je Irena, spremna da mu vrati milo za drago.
Danilo joj je prosledio upitni pogled. ''Kako to misliš? Želiš da radimo nešto drugo?''
''Da, evo baš večeras mi se šeta. I ide mi se u neki bar. Piju mi se kokteli. Požuri ti sa jelom Jakovljeviću, neću te čekati ako završim prva.'' rekla je navalivši na prukusne njoke.


Kada su napustili restoran Irena je shvatila da šetnja više nije najbolja opcija jer nije imala čarape i bilo joj je poprilično hladno ali se držala plana da ga kazni za scenu iz ostave tako što će odugovlačiti odlazak u krevet te večeri. Znala je da bi, da se on pita, odmah pošli kući ali sada je ona vodila igru. ''Pa obzirom da sam ostala bosih nogu, preskočićemo šetnju. Idemo pravac u moj omiljeni džez bar!'' Kada su seli u kola Danilo je bio prilično zamišljen i povučen. Pomislila je da je verovatno ponovo napravila grešku kao sinoć kad ga je pitala za razlog zbog kog je došao na njena vrata. Što su se dalje vozili izgledao je sve tmurnije. ''Ako ne želiš da idemo u bar ne moramo.'' Prokomentarisala je Irena. On je i dalje samo ćutao i gledao ispred sebe. ''Danilo...'' I dalje nije bilo reakcije. Te njegove promene raspoloženja kada mu nešto nije po volji išle su joj na živce a opet u tim trenucima izgledao je toliko nesrećno da nije mogla ništa da kaže. I o kakvom je to bolu govorio pitala sa Irena.

''Za mene jedan Martini!'' sa osmehom na licu uzviknula je Irena sedajući na barsku stolicu. ''Za Vas?'' upitao je konobar gledajući Danila koji je skenirao prostoriju. ''Koka Kolu.'' 
''Koka Kolu?'' kroz smeh je govorila Irena.
''Vozim.''
''O da, bezgrešni Danilo.''
Samo ju je pogledao.
Posle par gutljaja Irena je već imala više hrabrosti nego nekoliko minuta ranije. ''Dobro, hoćeš li mi sad reći zašto si juče došao kod mene? Ne, ne, ustvari zašto se nisi javljao danima i s kojim pravom si došao na moja vrata sinoć?''
''Mislim da nije ni vreme, ni mesto da pričamo o tome.''
''Je l'? Da li će ikada biti vreme i mesto da pričamo o tome? Znaš mogla sam da ti zalupim vrata ispred nosa, jer si to i zaslužio!''
Danilo je pogled na kratko vratio ka njoj pa ponovo počeo da proučava masu u baru.
''Čekam odgovor.''
''Došao sam na tvoja vrata... jer...jer nisam imao gde da odem. Izdao sam najboljeg prijatelja i povredio svog oca. Kad sam seo u kola samo mi je jedna osoba bila na pameti.''
''Koja?''
''Ti Irena, dođavola, ti. Idemo odavde.'' rekao je zgrabivši je za ruku.
''Gde ćemo?''
''Idemo kod mene.''
''Gde živiš?''
''Nedaleko odavde.''


Danilov stan je bio potpuno siv, hladan i bezličan. Nije bilo nikakvih znakova normalnog života u njemu. Delovao je kao hotel, mesto za prenoćište - moderno i uređeno, sa ogromnim prozorima i fantastičnim pogledom na grad ali hladno. ''Imam nekog vina u frižideru. Raskomoti se dok donesem.'' rekao je i otišao u kuhinju. Irena je odmah izula potpetice koje su je već ubijale. Skinula je sako i spustila ga na veliki sivi trosed. Pogledom je proučavala mesto u kom je Danilo živeo. Nije joj bilo jasno kako je neko mogao da živi u nekom prostoru a da mu ne da lični pečat. Na trenutak je pomislila da možda baš ovo i jeste Danilov lični pečati - hladnoća, sivilo.. ''Ne dopada ti se?'' upitao je dok ju je posmatrao kako se bosa kreće po parketu. ''Ne, ne..lepo je. Samo...Koliko dugo živiš ovde?'' 
''Godinu dana.''
''Stvarno? Čudno.''
''Zašto?''
''Nemaš ni jednu sliku, ni jednju knjigu, ni jednu biljku...''
''Biljke su za slabiće. Mogu ja i sam.'' rekao je kroz šalu.
''Gde si živeo pre nego što si se doselio ovde?''
''Nigde.''
''Kako nigde?''
''Bio sam na ratištu.''
''Koliko dugo?'' upitala je uzimajući svoju čašu vina iz njegove ruke.
''Dugo.''
''Dugo?''
''Pet godina.''
''Pet godina?''
''Da.''
''Zašto si se vratio?''
''Zato što sam zamalo poginuo.''
''Kako?''
''Bili smo oteti od strane jednog sudanskog plemena.''
''Koliko vas?''
''Ivan i ja.''
''Kako ste se izvukli?''
''Ne znam ni sam. Znam samo da smo se zakleli da se nećemo vraćati na ratište.''
''Zašto si odabrao vojsku?''
''Ne znam, zato sam se školovao.''
''Školovao si se sa željom da ideš u rat?''
''Ne.''
''Nego?''
''Školovao sam se da branim svoju zemlju.''
''Kako si onda počeo da ratuješ za druge?''
''Hoćeš li još vina?''
''Ne.''
''To je bio moj izlaz. Rat je bio jedino mesto gde sam u tom trenutku želeo da budem.''
''Šta se desilo?''
''Poginuli su. Moja majka i moj mlađi brat su poginuli.''
Odjednom je prostorija postala još hladnija. Tišina je postala toliko glasna da joj se koža ježila. Osetila je potrebu da ga zagrli dok je nepomično stajao gledajući kroz prozor sa čašom u ruci. Prišla mu je lagano i obgrlila ga sa leđa. Ispustio je uzdah i svojom rukom preklopio njenu na svojim grudima. 

Sledećeg jutra probudila se prva. Potpuno bezbrižno i mirno je spavao na stomaku dok ga je posmatrala. Sinoć je bilo drugačije. Posle onog bolnog priznanja i par čaša vina Danilo je bio mnogo nežniji. Bilo je vatre ali je ovaj put bilo drugačije. To nije bio sam seks. Bilo je to vođenje ljubavi. Lagano, sporo, ali sa istim efektom i zadovoljstvom. Rešila je da ode i pripremi nešto za doručak. Bio je u pravu - njoke su bile preslabe. Otvorila je orman i iz njega izvukla Danilovu crnu trenerku i sivu majicu a zatim se uputila ka kuhinji. Otvorila je frižider i u njemu zatekla veliko ništa. Samo par konzervi piva i flaša vina. Bez hrane. 
''Bože, šta ovaj čovek jede?'' izgovorila je sebi u bradu.
''Moram do prodavnice.. Ili da poručim nešto? Kako da poručim, ne znam ni gde sam tačno. Mora da ima negde neki račun na kome piše adresa...'' razmišljala je naglas i počela da traži po dnevnoj sobi. Otvarala je redom fioke na beloj komodi na kojoj je stajo televizor. U jednoj se nalazila uramljena slika na kojoj je Danilo sa svojom porodicom. U tom trenutku joj je bilo neprijatno što to radi, verovatno je ram spustio u fioku jer nije želeo da ga vidi. Tešila se time da neće ni saznati da je naletela na to pa je zatvorila fioku i prešla na drugu. U drugoj je bila gomila otvorenih koverti pristiglih na Danilovo ime. Zgrabila je prvu da pročita adresu a onda je videla da u gornjem desnom uglu koverte stoji plavi pečat Ujedinjenih Nacija. To pismo mora da je stiglo poslednje obzirom da je bilo prvo na dohvat ruke. Nećkala se i ipak odlučila da izvadi pismo koje je bilo unutra. 


~
UNMIS

United Nations Mission in the Sudan

MISSIVE

Mr. Jakovljević, we are glad to here that You will join us in the new tour for the UNMIS.
Your arrived date is November 12, 2015 and Your release date is July 12, 2016

Thank you for being part of United Nations Missions...
~

Oblio ju je hladan znoj. Rekao je da su se zakleli da više neće ratovati. Osećala je spokoj zbog toga ali sad..Srce joj je lupalo kao kod srne koja beži pred predatorom. Kolena su joj klecala pri pomisli da on uskoro odlazi na ratište. Nije mogla da čita dalje. Spustila je pismo na komodu, zgrabila svoju tašnu, stvari i sandale i napustila stan.



Poglavlje VI



Kada se Danilo probudio zatekao je praznu Ireninu stranu kreveta.
''Gladna.'' prokomentarisao je uz osmeh sam sa sobom. Znao je da će biti veoma gladna ujutru, kada se probudi, jer je slabo jela tokom jučerašnjeg dana pa je posumnjao da je već preuzela kuhinju. Protegao se a zatim ustao iz kreveta. Video je otvoren orman i ponovo se nasmešio. Uzela je njegovu garderobu. Kada je ušetao u kuhinju očekivao je sve izuzev toga da će zateći sve na svome mestu. ''Mora da je otišla u prodavnicu. Ovde praktično i nema hrane.'' pomislio je. Ipak ju je dozvao par puta ali odgovora nije bilo. Vratio se nazad u sobu da se obuče i usput svratio do kupatila. Navukao je na sebe sivu trenerku i običnu belu majicu pa ponovo izašao iz sobe. Ovaj put, umesto u kuhinju uputio se u dnevnu sobu. Na naslonu sivog troseda nije bilo Ireninog blejzera, pored ulaznih vrata nije bilo njenih sandala. Torba nije bila na stočiću, gde ju je sinoć ostavila. Okrenuo se oko sebe. Krv mu se zaledila kada je video otvorenu fioku na komodi gde stoji televizor. Znao je i pre nego što je ugledao izvađenu kovertu. Nije bio spreman da sa njom podeli tu informaciju, bar ne još uvek. Želeo je da uživa i da se ponovo oseća normalno posle toliko vremena, bar na kratko, pre nego što opet ode. Od trenutka kada ju je ugledao na stadionu znao je da je želi. Te večeri je dugo razmišljao o tome zašto je naleteo na nju kada je već pristao na odlazak u rat. Kada ju je sreo na keju u ranu zoru bio je siguran da je taj susret više nego slučajan. A ona noć u klubu bila mu je poslednji i najbitnij znak da je ta devojka stvorena i poslata da ga promeni. No, već je bilo kasno. Pokušao je da se odupre. Ne zbog sebe, već zbog nje. Izbegavao ju je na sve moguće načine ali od sudbine se ne može pobeći. Kada ju je ugledao u igraonici, na rođendanu svoje sestričine, doneo je odluku da se ne odupire više. Tako mu je teško palo njeno ignorisanje. U pojedinim trenucima mislio je da ju je zauvek izgubio. Bila je tako hladna i daleka. Ni nalik onoj osobi koju je više puta sretao u gradu i koja je zračila smirenošću i toplinom. Sam pogled u njene oči smirivao mu je puls. Njen zagrljaj govorio mu je da nije sam a njeni poljupci bili su kao melem za sve njegove rane. O smrti svog brata i majke nije razmišljao samo na ratištu i tokom seksa. Međutim, kada je bio sa Irenom te misli ga nisu proganjale čak ni kad su pričali, jeli, ležali i samo ćutali. Gotovo pet godina se nije osetio normanim i sposobnim da krene dalje, neprestano je bežao.  Zgrabio je svoj telefon i okrenuo Irenin broj ali se nije javljala. 


U međuvremenu, Irena je već više od jednog sata bila kod Marije.
''Hvala ti što si me pokupila. Ne želim da idem kući. Znam da će me tražiti. Mogu li bar na kratko da ostanem kod tebe?'' 
''Naravno. Možeš da ostaneš koliko želiš. I dalje ne verujem šta si mi sve ispričala. Nekad stvarno ne razumem muški rod.''
''Meni pričaš.'' dodala je Irena. Malo je reći da je bila povređena saznanjem da je Danilo odlučio da ode. To joj je teže palo nego činjenica da joj nije rekao. U nekim trenucima mislila je da mu nešto znači, da mu se dopada. Znala je da je on muškarac sa mnogo prtljaga na duši. Videla je to u njegovim očima, u njegovom pogledu još one večeri kad ju je vozio iz kluba. Umeo je tako da se izgubi i odluta mislima i u tim trenicima delovao je toliko nesrećno. Kada se pojavio na njenim vratima pre dva dana pomislila je da možda ima neka osećanja prema njoj. Ona je već bila njegova ali nije želela to da prizna. On je bio čovek kog je čekala čitavog života. Nije ispunjavao mnoge njene kriterijume ali nije marila. Mislila je da osećaj ne može da je prevari. Nije želela da ode kući jer je znala da će je tražiti, da će želeti da joj objasni ali šta tu pa ima za objašnjavanje? Nije mu bila dovoljna i dolučio je da ode. 



Danilo je do popodneva već dva puta odlazio do Ireninog stana ali mu nije otvarala. Posumnjao je da nije tu pošto ju je pozvao ali nije čuo zvuk zvona iza zatvorenih vrata. Oko pola sedam uputio se do Jeleninog stana jer je organizovala porodičnu večeru. Njihov otac je već bio tamo. Znao je da će to veče morati i Jeleni da kaže da ponovo odlazi. Večera je tekla dobro ali je Jelena primetila da je Danilo nervozan.
''Dobro, zašto stalno gledaš u taj telefon?'' upitala je.
''Bez razloga.''
Pogledala ga je upitno. ''Ajde, ajde priznaj. Neka cura?''
''Ma ne.''
''Danilo?''
''Nije ništa, kažem ti.''
''Pa opet gledaš u telefon.'' rekla je Jelena i svi su se nasmejali.
''Nećeš me ostaviti na miru?''
''Nikad.'' kroz šalu je dodao Jelenin suprug.
''Dobro, jeste. Srećna?'' rekao je Danilo.
''Ohohooo! Pevaj ptico!'' uzviknula je Jelena sa osmehom.
''Zove se Irena.''
''I?''
''Iiii.. to je to.''
''Kako to misliš to je to? Pričaj dalje, kakva je.''
''Ima prelep osmeh.''
''Dalje.''
''Zapravo, videla si je već.''
''Molim? Kad? Gde?''
''Svi ste je videli ustvari. Bila je animatorka na Ivinom rođendanu.''
''Taa Irena?''
''Da.''
''Pa fina je. Bila je jako ljubazna. Iva je dva dana pričala o njoj.''
''Stvarno?'' upitao je Danilo, na šta je Jelena potvrdno klimnula glavom.
''I ja se sećam te mlade dame.'' dodao je njihov otac.
Danilo ga je samo pogledao.
''Pa Danilo, izgleda da ti je veoma brzo pomutila pamet. Ivin rođendan je bio baš skoro.'' dodao je kroz smeh Jelenin muž.
''Znam je od ranije.'' uzvratio je Danilo.
''Iii, vi ste sad zajedno? Koliko dugo?'' znatiželjno je zapitkivala Jelena. Danilo već godinama nije spominjao devojke. Sve se uvek vrtelo oko vojske. 
''Pa, komplikovano je.''
''Ma nije moguće! Nešto u vezi tebe komplikovano?'' sarkastično je dobacila Jelena.
''Kad ćemo je zvanično upoznati?'' upitao je njen suprug.
Danilo je spustio pogled.
''Verovatno kad se Danilo vrati.'' dodao je njihov otac.
''Odakle?!'' upitala je Jelena koja je duboko u sebi već znala odgovor.
Danilo ju je samo pogledao.
''Molim? Opet? Ali zašto?!''
''Jelena, molim te, to je moja odluka i..'' pokušao je da objasni Danilo.
''Vraga je to tvoja odluka! To treba da bude odluka svih nas! Kako možeš? Zar uopšte ne misliš na nas? Zar ti mi nismo važni?! Godinama trpim tvoje nezrele odluke! Umrla sam hiljadu puta od kad si prvi put krenuo! Zar te nije briga? Misliš samo na sebe! Kao da ja nisam izgubila brata i majku! Kao da on nije izgubio ženu i dete!'' urlala je Jelena pokazavši prstom na oca.
''Jelena..''
''Sebičan si! Samo o sebi misliš! Idi, pogini, briga me!'' uzviknula je i napustila prostoriju a za njom je odmah poleteo i njen suprug.
Danilo je ostao sam za stolom sa svojim ocem.
''Kad ideš?''
''U sredu.''
''Ne možemo ništa da uradimo da..''
''Ne!'' prekinuo ga je Danilo.
''Šta na to kaže ta devojka? Irena?''
Danilo je ćutao.
''Jasno mi je.'' 

Danilo je ustao, uzeo svoju jaknu i krenuo da ponovo pokuša da pronađe Irenu. Ponovo je pozvonio na njena vrata nekih pola sata kasnije ali i dalje nije bilo odgovora. Telefon joj je bio isključen. Nije želeo da  se vraća u stan. Palo mu je na pamet da ode u neki bar ali je ipak odlučio da je čeka. Tu, pred vratima. Seo je na otirač i čekao.


''Već je pola jedan. Hoćemo u krevet?'' upitala je Marija i prekinula Irenine daleko odlutale misli.
''Znaš, prilično je kasno. Uzeću taksi i idem kući. Ako sam i  mogla da naletim na njega tokom dana, sad sigurno neću. Ako to ostavim za sutra ujutru, a on možda bude dolazio, srešćemo se a to ne želim.'' rekla je Irena.
''Razumem, ako tako želiš ja ću te odbaciti.'' dodala je Marija i krenula da se oblači.
Petnestak minuta kasnije već su bile ispred Irenine zgrade. ''Jesi li sigurna da ne želiš da se popnem gore? Da prespavam?'' upitala je Marija. 
''Već sam ti oduzela dovoljno vremena. Okej sam. Napraviću kupku, pa ću na spavanje. Hvala ti što si bila tu za mene. Nina dolazi sutra uveče tako da će sve biti okej. Zvaću te.'' 
''Važi, čujemo se.'' dodala je Marija i ubrzo otišla.
Irena je prvi put odlučila da ide stepenicama. Činilo joj se kao da joj je potrebno da razbistri misli uz fizički napor. Danilo je i dalje sedeo pred vratima. Kada je čuo je da se neko penje odlučio je da ustane, kao i mnogo puta te večeri kada su ljudi prolazili kroz zgradu. Nije želeo da uplaši ljude ili da navede nekog od njih da pozove policiju pa se pravio kao da je upravo došao. Kada je napravila poslednji korak i zgazila na poslednji stepenik Irena je shvatila da penjanje uopšte nije bila dobra ideja. Preturala je po svojoj torbi tražeći ključeve dok je išla ka vratima ispred kojih je već stajao Danilo koji se pravio da čeka da mu neko otvori. Kada je pronašla ključeve i podigla pogled ukopala se u mestu. Danilo je pratio zvuk kretanja, disanja i pokreta osobe koja mu je dolazila s ledja. Čuo je kada je zastala i znao je, po načinu na koji se zaustavila, da je to ona. Polako se okrenuvši ugledao ju je kako potpuno nepomično stoji na nekoliko koraka od njega. 

''Irena..''
''Šta radiš tu?''
''Čekam da mi otvoriš.''
''Koliko dugo čekaš?''
''Od 8h.'' rekao je pogledavši na sat.
''Stojiš ispred mojih vrata više od 5 sati?!''
''Da.''
''Zašto?''
''Zašto si otišla?
''Ne želim da razgovaram sa tobom.''
''Irena...''
''Pomeri se, hoću da uđem.''
''Želim da razgovaramo.''
''Nemamo o čemu.''
''Irena...''
''Pomeri se.''
''Neću.''
''Pomeri se ili ću zvati..'' htela je da kaže policiju ali je shvatila da on radi u policiji. ''Dovraga.'' dodala je.
''Želim da razgovaramo.''
''Danilo ne vidim poentu. Ideš u rat, ovaj grad ti nije dovoljan, ovaj život ti nije dovoljan, bežiš od svega, ja ti nisam dovoljna. Prilično je jasno. Sad se molim te pomeri i pusti me da uđem, hladno mi je i kasno je, po hodnicima sve odjekuje.''
''Pomeriću se ako mi dozvoliš da uđem i da razgovaramo.''
''Ali ja ne želim..''
''Onda se neću pomeriti.''
''Dovraga! Dobro.'' rekla je kad je čula da neko otvara vrata iz susednog stana.
Stan je izgledao isto kao kad su ga napustili ono veče.
''Gde si bila ceo dan?''
''Nije tvoja stvar. Možda sam bila i ovde.''
''Nisi, dolazio sam više puta.''
''Zašto?''
''Zato što sam hteo da razgovaramo. Video sam da si pronašla pismo i jasno mi je zašto si onako otišla.''
''Pa, o čemu onda imamo da razgovaramo? Meni je sve jasno.''
''Nije sve kao što izgleda.''
''Je l'? A šta je pa drugačije? Ne ideš? Ne bežiš opet? Želiš da ostaneš?''
''Da.''
''Šta da?!'' upitala je iznenađeno Irena.
''Želim da ostanem.''
Oboje su ćutali. Danilo je počeo da šeta levo desno kroz stan, Irena je sela na stolicu jer je osetila da je noge izdaju.
''Prvi put od smrti Danice i Stefana želim da ostanem.''
''Imaš neki poseban razlog?'' upitala je.
''Da. I to ne jedan. Milion razloga.''
''Stvarno?''
''Da, stvarno.''
''Osećam da ima i neko ali.'' dodala je.
''Ne mogu da povučem odluku. To su Mirovne snage Ujedinjenih nacija. Kad pristaneš i potpišeš, nema nazad.''
''Znala sam.'' rekla je Irena i suze su nekontrolisano krenule.
Danilo je prekinuo svoje nervozno šetanje i pogledao je. ''Ne, molim te, ne, nemoj da plačeš. Ne podnosim suze. Dodji ovamo.'' zgrabio ju je za ruke, podigavši je sa stolice u svoj zagrljaj. ''Irena, molim te, ne plači. Molim te, Irena.'' 
''Zašto si to uradio? Mislila sam da ti je dobro ovde.''
''I dobro mi je ovde ali sam i dalje osećao prazninu. Nisam mogao da se vratim normalnom životu iako sam svestan da je ovaj grad i ovaj život dobar za mene. Zašto se nisi pojavila ranije? Gde si bila?'' upitao je grleći je sve snažnije.
''Bila sam kod Marije ceo dan.''
''Ne, ne mislim na danas. Mislim na poslednjih godinu dana. Zašto se nisi pojavila u mom životu bar dan ranije?'' 
''Kao da bi to nešto promenilo.. Očigledno je ta tvoja praznina koju osećaš prevelika.''
''Irena, onaj dan kad sam te video na stadionu...Tog jutra sam pristao na novu turu. I kad si naišla, kad si se saplela i kad sam te uhvatio, kad sam video tvoje lice, znao sam... znao sam da sam pogrešio. Poželeo sam da te vidim opet. Poželeo sam da te svaki dan vidim.''
''Danilo...''
''Volim te.'' Obrisao joj je suze i spustio svoje usne na njene.



Nastavili su razgovor do duboko u noć. Danilo joj je opisao šta je do sada preživeo u Sudanu i na drugim ratištima. I tražio je od nje da ga ne čeka. Taj region je poslednjih godina veliko žarište. Znao je da postoje velike šanse da se odande ne vrati. Nije želeo da joj veže ruke. Šta ako ga opet otmu? Šta ako se godinama ne izvuče? Ona neće nastaviti dalje ako zna da postoji šansa da je živ. 
''Danilo, znaš da to nije opcija.''
''Irena, shvati. Biće sjajno ako se vratim. Ali ne želim da patiš ako se to ne desi. To je rat. Moramo biti spremni na sve.''
''Danilo, nemoj to da mi govoriš. Naravno da ću te čekati. Šta god da mi kažeš moje mišljenje se neće promeniti.''
''Ali Irena..''
''Ne čujem te.'' rekla je i poljubila ga.

Narednih dana Irena i Danilo su dali sve od sebe da provedu što više vremena zajedno. Trudio se da sazna što više o njoj, upoznao ju je sa svojim ocem, pokazao joj svoja omiljena mesta iz detinjstva.. Pričao joj je o svojoj majci i svom bratu. Pravili su planove o tome šta će da rade kad se vrati. 
''Putovanja?'' pitao je.
''Daaa, želim mnogo da putujem.'' odgovorila je.
''Dobro, onda ćemo putovati.'' govorio je ljubeći je.
''I želim da preuredim tvoj stan.''
''Šta fali mom stanu?''
''Toplina, Danilo, toplina.''
''Znači ti.''
''Molim? Ti si moja toplina.'' govorio je golicajući je.
''Prestaniii.'' vikala je Irena kroz smeh.
''I koliko dece želi ova golicljiva osoba?'' nastavljao je.
''Mnogo.'' 
''Mnogo?''
''Da! Ali ne još uvek. Prvo moramo da putujemo i moram da ti preuredim stan.''
''Slažem se, volim decu, ali trenutno želim par godina samo sa tobom.''
''Onda se postaraj da se vratiš.''
''Ako mi obećaš da me nećeš zaboraviti do jula.''
''Pihh teško.''
''Molim? Zaboravićeš me, je l'?'' Nastavio je da je golica.
''Ako mi budeš pisao onda neću.'' 
Danilo se odmah uozbiljio. 
''Što se toga tiče..''
I Irena se uozbiljila i dodala: ''Što se toga tiče? Šta?''
''Irena, to je deo koji sam izostavio. Nećemo imati kontakt dok se ne vratim.''
''Molim?!'' uzviknula je Irena.
''Kada sam potpisivao ugovor, naznačio sam da ne želim kontakt sa porodicom. Samim tim sam pregrupisan sa drugim vojnicima i biću na tajnim zadacima, bez kontakta sa drugima tokom čitave misije. To nema veze sa tobom, znam kakva je Jelena, zbog nje sam to uradio. Prve godine kad sam otišao ostavio sam otvoren kontakt. Njoj je to teško palo. Potresla bi se svaki put kad bi mi pisala i kad bih joj pisao. To je teško padalo i meni.''
''Ali Danilo..''
''Zato se ovoga puta molite da vam ne stiigne nikakvo pismo od UN. Jer ako stigne to će značiti da..''
''..da si poginuo.'' dodala je Irena tužno.
''Gledaj to sa druge strane... To će nam biti test. Ako izguramo do jula bez kontakta.. izguraćemo sve.''
''Danilo, naravno da ćemo izgurati. Ali biće mi tako teško bez kontakta.''
''Znam, i meni.''


U sredu rano ujutru uputili su se ka aerodromu Danilov otac, Danilo i Irena. 
''Jelena neće doći?'' upitao je oca.
''Ne verujem.''
''Prvi put.'' dodao je Danilo.
''Ljuta je. Nemoj joj zameriti.''
''Znam.''
Irena ga je još čvršće zagrlila jer je znala da mu to teško pada. Čitavu prethodnu noć nije spavala. Nije mogla da se opusti znajući da joj je sve manje vremena s njim preostalo. Ono što je čeka narednih meseci biće gore od svih njenih patnji koje je preživela od one noći kad su je ostavili ispred doma za nezbrinutu decu do sadašnjeg trenutka. Opraštanje na aerodromu palo joj je teže nego što je mislila. Bilo joj je drago što se Jelena ipak pojavila iako joj je ukrala par dragocenih minuta sa Danilom. Čekala je do trenutka poletanja aviona i tek tad je briznula u plač. Pakao je upravo počeo.


''Irena, ako ti bilo šta zatreba, sad imaš moj broj i zovi me, slobodno.'' rekla je Jelena.
''Hvala ti.''
''Hvala tebi. Promenila si ga.''
Irena joj se nasmešila i izašla iz auta. Kada se popela u stan Nina ju je spremno čekla. Znala je da će naredni dani, nedelje i meseci biti težak period za Irenu. Ali njeno rame za plakanje će joj uvek biti oslonac. Proteklih nekoliko godina su preživele mnogo toga zajedno, delile su i dobro i zlo i bila je sigurna da će posle svega ovoga sve biti u redu. Danilo će se vratiti i Irena će konačno dobiti sreću koja joj izmiče čitavog života.


***
Par nedelja kasnije

''Irena, jesi li dobro? Irena, šta ti je?''' govorila je Nina dok ju je polivala vodom po licu. Irena je ležala bez svesti na podu dnevne sobe. Hitna pomoć je došla posle nekoliko minuta. Kada se osvestila, Irena je već bila u bolnici. ''Šta mi se desilo, gde sam?'' upitala je, ali nije dobila odgovor. Pogledala je oko sebe. Bila je sama u bolničkoj sobi. Ničeg se nije sećala izuzev da joj se zavrtelo u glavi, verovatno je pala. Zapitala se da li je polomila nešto. Pomerala je ruke i noge da proveri. Ubrzo je u sobu ušla Nina, zajedno sa lekarom. ''Nina šta se desilo? Zašto sam u bolnici?'' 
''Irena.. Pala si. Zar se ne sećaš?'' 
''Ne.. Znam da mi se zavrtelo u glavi..''
''Irena, morate da jedete više. Krvna slika vam je jako loša. Da li ste u poslednje vreme često povraćali?'' upitao je lekar.
''Ne često, ali jesam nekoliko puta.''
''Niste se zapitali zašto?''
''Ne. Mislila sam da imam stomačni virus, ili da mi je to od stresa.''
Tišina je zavladala prostorijom.
''Šta mi je? Recite mi!.''
Doktor i Nina su se pogledali.
''Irena... Trudna si.'' saopštila joj je Nina.





Kraj prvog dela.


Subscribe