Milion razloga VI (Poslednje poglavlje) I

13:08


Prethodne delove možete pročitati klikom OVDE.




Milion razloga

Poglavlje VI


Kada se Danilo probudio zatekao je praznu Ireninu stranu kreveta.
''Gladna.'' prokomentarisao je uz osmeh sam sa sobom. Znao je da će biti veoma gladna ujutru, kada se probudi, jer je slabo jela tokom jučerašnjeg dana pa je posumnjao da je već preuzela kuhinju. Protegao se a zatim ustao iz kreveta. Video je otvoren orman i ponovo se nasmešio. Uzela je njegovu garderobu. Kada je ušetao u kuhinju očekivao je sve izuzev toga da će zateći sve na svome mestu. ''Mora da je otišla u prodavnicu. Ovde praktično i nema hrane.'' pomislio je. Ipak ju je dozvao par puta ali odgovora nije bilo. Vratio se nazad u sobu da se obuče i usput svratio do kupatila. Navukao je na sebe sivu trenerku i običnu belu majicu pa ponovo izašao iz sobe. Ovaj put, umesto u kuhinju uputio se u dnevnu sobu. Na naslonu sivog troseda nije bilo Ireninog blejzera, pored ulaznih vrata nije bilo njenih sandala. Torba nije bila na stočiću, gde ju je sinoć ostavila. Okrenuo se oko sebe. Krv mu se zaledila kada je video otvorenu fioku na komodi gde stoji televizor. Znao je i pre nego što je ugledao izvađenu kovertu. Nije bio spreman da sa njom podeli tu informaciju, bar ne još uvek. Želeo je da uživa i da se ponovo oseća normalno posle toliko vremena, bar na kratko, pre nego što opet ode. Od trenutka kada ju je ugledao na stadionu znao je da je želi. Te večeri je dugo razmišljao o tome zašto je naleteo na nju kada je već pristao na odlazak u rat. Kada ju je sreo na keju u ranu zoru bio je siguran da je taj susret više nego slučajan. A ona noć u klubu bila mu je poslednji i najbitnij znak da je ta devojka stvorena i poslata da ga promeni. No, već je bilo kasno. Pokušao je da se odupre. Ne zbog sebe, već zbog nje. Izbegavao ju je na sve moguće načine ali od sudbine se ne može pobeći. Kada ju je ugledao u igraonici, na rođendanu svoje sestričine, doneo je odluku da se ne odupire više. Tako mu je teško palo njeno ignorisanje. U pojedinim trenucima mislio je da ju je zauvek izgubio. Bila je tako hladna i daleka. Ni nalik onoj osobi koju je više puta sretao u gradu i koja je zračila smirenošću i toplinom. Sam pogled u njene oči smirivao mu je puls. Njen zagrljaj govorio mu je da nije sam a njeni poljupci bili su kao melem za sve njegove rane. O smrti svog brata i majke nije razmišljao samo na ratištu i tokom seksa. Međutim, kada je bio sa Irenom te misli ga nisu proganjale čak ni kad su pričali, jeli, ležali i samo ćutali. Gotovo pet godina se nije osetio normanim i sposobnim da krene dalje, neprestano je bežao.  Zgrabio je svoj telefon i okrenuo Irenin broj ali se nije javljala. 


U međuvremenu, Irena je već više od jednog sata bila kod Marije.
''Hvala ti što si me pokupila. Ne želim da idem kući. Znam da će me tražiti. Mogu li bar na kratko da ostanem kod tebe?'' 
''Naravno. Možeš da ostaneš koliko želiš. I dalje ne verujem šta si mi sve ispričala. Nekad stvarno ne razumem muški rod.''
''Meni pričaš.'' dodala je Irena. Malo je reći da je bila povređena saznanjem da je Danilo odlučio da ode. To joj je teže palo nego činjenica da joj nije rekao. U nekim trenucima mislila je da mu nešto znači, da mu se dopada. Znala je da je on muškarac sa mnogo prtljaga na duši. Videla je to u njegovim očima, u njegovom pogledu još one večeri kad ju je vozio iz kluba. Umeo je tako da se izgubi i odluta mislima i u tim trenicima delovao je toliko nesrećno. Kada se pojavio na njenim vratima pre dva dana pomislila je da možda ima neka osećanja prema njoj. Ona je već bila njegova ali nije želela to da prizna. On je bio čovek kog je čekala čitavog života. Nije ispunjavao mnoge njene kriterijume ali nije marila. Mislila je da osećaj ne može da je prevari. Nije želela da ode kući jer je znala da će je tražiti, da će želeti da joj objasni ali šta tu pa ima za objašnjavanje? Nije mu bila dovoljna i dolučio je da ode. 


Danilo je do popodneva već dva puta odlazio do Ireninog stana ali mu nije otvarala. Posumnjao je da nije tu pošto ju je pozvao ali nije čuo zvuk zvona iza zatvorenih vrata. Oko pola sedam uputio se do Jeleninog stana jer je organizovala porodičnu večeru. Njihov otac je već bio tamo. Znao je da će to veče morati i Jeleni da kaže da ponovo odlazi. Večera je tekla dobro ali je Jelena primetila da je Danilo nervozan.
''Dobro, zašto stalno gledaš u taj telefon?'' upitala je.
''Bez razloga.''
Pogledala ga je upitno. ''Ajde, ajde priznaj. Neka cura?''
''Ma ne.''
''Danilo?''
''Nije ništa, kažem ti.''
''Pa opet gledaš u telefon.'' rekla je Jelena i svi su se nasmejali.
''Nećeš me ostaviti na miru?''
''Nikad.'' kroz šalu je dodao Jelenin suprug.
''Dobro, jeste. Srećna?'' rekao je Danilo.
''Ohohooo! Pevaj ptico!'' uzviknula je Jelena sa osmehom.
''Zove se Irena.''
''I?''
''Iiii.. to je to.''
''Kako to misliš to je to? Pričaj dalje, kakva je.''
''Ima prelep osmeh.''
''Dalje.''
''Zapravo, videla si je već.''
''Molim? Kad? Gde?''
''Svi ste je videli ustvari. Bila je animatorka na Ivinom rođendanu.''
''Taa Irena?''
''Da.''
''Pa fina je. Bila je jako ljubazna. Iva je dva dana pričala o njoj.''
''Stvarno?'' upitao je Danilo, na šta je Jelena potvrdno klimnula glavom.
''I ja se sećam te mlade dame.'' dodao je njihov otac.
Danilo ga je samo pogledao.
''Pa Danilo, izgleda da ti je veoma brzo pomutila pamet. Ivin rođendan je bio baš skoro.'' dodao je kroz smeh Jelenin muž.
''Znam je od ranije.'' uzvratio je Danilo.
''Iii, vi ste sad zajedno? Koliko dugo?'' znatiželjno je zapitkivala Jelena. Danilo već godinama nije spominjao devojke. Sve se uvek vrtelo oko vojske. 
''Pa, komplikovano je.''
''Ma nije moguće! Nešto u vezi tebe komplikovano?'' sarkastično je dobacila Jelena.
''Kad ćemo je zvanično upoznati?'' upitao je njen suprug.
Danilo je spustio pogled.
''Verovatno kad se Danilo vrati.'' dodao je njihov otac.
''Odakle?!'' upitala je Jelena koja je duboko u sebi već znala odgovor.
Danilo ju je samo pogledao.
''Molim? Opet? Ali zašto?!''
''Jelena, molim te, to je moja odluka i..'' pokušao je da objasni Danilo.
''Vraga je to tvoja odluka! To treba da bude odluka svih nas! Kako možeš? Zar uopšte ne misliš na nas? Zar ti mi nismo važni?! Godinama trpim tvoje nezrele odluke! Umrla sam hiljadu puta od kad si prvi put krenuo! Zar te nije briga? Misliš samo na sebe! Kao da ja nisam izgubila brata i majku! Kao da on nije izgubio ženu i dete!'' urlala je Jelena pokazavši prstom na oca.
''Jelena..''
''Sebičan si! Samo o sebi misliš! Idi, pogini, briga me!'' uzviknula je i napustila prostoriju a za njom je odmah poleteo i njen suprug.
Danilo je ostao sam za stolom sa svojim ocem.
''Kad ideš?''
''U sredu.''
''Ne možemo ništa da uradimo da..''
''Ne!'' prekinuo ga je Danilo.
''Šta na to kaže ta devojka? Irena?''
Danilo je ćutao.
''Jasno mi je.'' 

Danilo je ustao, uzeo svoju jaknu i krenuo da ponovo pokuša da pronađe Irenu. Ponovo je pozvonio na njena vrata nekih pola sata kasnije ali i dalje nije bilo odgovora. Telefon joj je bio isključen. Nije želeo da  se vraća u stan. Palo mu je na pamet da ode u neki bar ali je ipak odlučio da je čeka. Tu, pred vratima. Seo je na otirač i čekao.


''Već je pola jedan. Hoćemo u krevet?'' upitala je Marija i prekinula Irenine daleko odlutale misli.
''Znaš, prilično je kasno. Uzeću taksi i idem kući. Ako sam i  mogla da naletim na njega tokom dana, sad sigurno neću. Ako to ostavim za sutra ujutru, a on možda bude dolazio, srešćemo se a to ne želim.'' rekla je Irena.
''Razumem, ako tako želiš ja ću te odbaciti.'' dodala je Marija i krenula da se oblači.
Petnestak minuta kasnije već su bile ispred Irenine zgrade. ''Jesi li sigurna da ne želiš da se popnem gore? Da prespavam?'' upitala je Marija. 
''Već sam ti oduzela dovoljno vremena. Okej sam. Napraviću kupku, pa ću na spavanje. Hvala ti što si bila tu za mene. Nina dolazi sutra uveče tako da će sve biti okej. Zvaću te.'' 
''Važi, čujemo se.'' dodala je Marija i ubrzo otišla.
Irena je prvi put odlučila da ide stepenicama. Činilo joj se kao da joj je potrebno da razbistri misli uz fizički napor. Danilo je i dalje sedeo pred vratima. Kada je čuo je da se neko penje odlučio je da ustane, kao i mnogo puta te večeri kada su ljudi prolazili kroz zgradu. Nije želeo da uplaši ljude ili da navede nekog od njih da pozove policiju pa se pravio kao da je upravo došao. Kada je napravila poslednji korak i zgazila na poslednji stepenik Irena je shvatila da penjanje uopšte nije bila dobra ideja. Preturala je po svojoj torbi tražeći ključeve dok je išla ka vratima ispred kojih je već stajao Danilo koji se pravio da čeka da mu neko otvori. Kada je pronašla ključeve i podigla pogled ukopala se u mestu. Danilo je pratio zvuk kretanja, disanja i pokreta osobe koja mu je dolazila s ledja. Čuo je kada je zastala i znao je, po načinu na koji se zaustavila, da je to ona. Polako se okrenuvši ugledao ju je kako potpuno nepomično stoji na nekoliko koraka od njega. 

''Irena..''
''Šta radiš tu?''
''Čekam da mi otvoriš.''
''Koliko dugo čekaš?''
''Od 8h.'' rekao je pogledavši na sat.
''Stojiš ispred mojih vrata više od 5 sati?!''
''Da.''
''Zašto?''
''Zašto si otišla?
''Ne želim da razgovaram sa tobom.''
''Irena...''
''Pomeri se, hoću da uđem.''
''Želim da razgovaramo.''
''Nemamo o čemu.''
''Irena...''
''Pomeri se.''
''Neću.''
''Pomeri se ili ću zvati..'' htela je da kaže policiju ali je shvatila da on radi u policiji. ''Dovraga.'' dodala je.
''Želim da razgovaramo.''
''Danilo ne vidim poentu. Ideš u rat, ovaj grad ti nije dovoljan, ovaj život ti nije dovoljan, bežiš od svega, ja ti nisam dovoljna. Prilično je jasno. Sad se molim te pomeri i pusti me da uđem, hladno mi je i kasno je, po hodnicima sve odjekuje.''
''Pomeriću se ako mi dozvoliš da uđem i da razgovaramo.''
''Ali ja ne želim..''
''Onda se neću pomeriti.''
''Dovraga! Dobro.'' rekla je kad je čula da neko otvara vrata iz susednog stana.
Stan je izgledao isto kao kad su ga napustili ono veče.
''Gde si bila ceo dan?''
''Nije tvoja stvar. Možda sam bila i ovde.''
''Nisi, dolazio sam više puta.''
''Zašto?''
''Zato što sam hteo da razgovaramo. Video sam da si pronašla pismo i jasno mi je zašto si onako otišla.''
''Pa, o čemu onda imamo da razgovaramo? Meni je sve jasno.''
''Nije sve kao što izgleda.''
''Je l'? A šta je pa drugačije? Ne ideš? Ne bežiš opet? Želiš da ostaneš?''
''Da.''
''Šta da?!'' upitala je iznenađeno Irena.
''Želim da ostanem.''
Oboje su ćutali. Danilo je počeo da šeta levo desno kroz stan, Irena je sela na stolicu jer je osetila da je noge izdaju.
''Prvi put od smrti Danice i Stefana želim da ostanem.''
''Imaš neki poseban razlog?'' upitala je.
''Da. I to ne jedan. Milion razloga.''
''Stvarno?''
''Da, stvarno.''
''Osećam da ima i neko ali.'' dodala je.
''Ne mogu da povučem odluku. To su Mirovne snage Ujedinjenih nacija. Kad pristaneš i potpišeš, nema nazad.''
''Znala sam.'' rekla je Irena i suze su nekontrolisano krenule.
Danilo je prekinuo svoje nervozno šetanje i pogledao je. ''Ne, molim te, ne, nemoj da plačeš. Ne podnosim suze. Dodji ovamo.'' zgrabio ju je za ruke, podigavši je sa stolice u svoj zagrljaj. ''Irena, molim te, ne plači. Molim te, Irena.'' 
''Zašto si to uradio? Mislila sam da ti je dobro ovde.''
''I dobro mi je ovde ali sam i dalje osećao prazninu. Nisam mogao da se vratim normalnom životu iako sam svestan da je ovaj grad i ovaj život dobar za mene. Zašto se nisi pojavila ranije? Gde si bila?'' upitao je grleći je sve snažnije.
''Bila sam kod Marije ceo dan.''
''Ne, ne mislim na danas. Mislim na poslednjih godinu dana. Zašto se nisi pojavila u mom životu bar dan ranije?'' 
''Kao da bi to nešto promenilo.. Očigledno je ta tvoja praznina koju osećaš prevelika.''
''Irena, onaj dan kad sam te video na stadionu...Tog jutra sam pristao na novu turu. I kad si naišla, kad si se saplela i kad sam te uhvatio, kad sam video tvoje lice, znao sam... znao sam da sam pogrešio. Poželeo sam da te vidim opet. Poželeo sam da te svaki dan vidim.''
''Danilo...''
''Volim te.'' Obrisao joj je suze i spustio svoje usne na njene.



Nastavili su razgovor do duboko u noć. Danilo joj je opisao šta je do sada preživeo u Sudanu i na drugim ratištima. I tražio je od nje da ga ne čeka. Taj region je poslednjih godina veliko žarište. Znao je da postoje velike šanse da se odande ne vrati. Nije želeo da joj veže ruke. Šta ako ga opet otmu? Šta ako se godinama ne izvuče? Ona neće nastaviti dalje ako zna da postoji šansa da je živ. 
''Danilo, znaš da to nije opcija.''
''Irena, shvati. Biće sjajno ako se vratim. Ali ne želim da patiš ako se to ne desi. To je rat. Moramo biti spremni na sve.''
''Danilo, nemoj to da mi govoriš. Naravno da ću te čekati. Šta god da mi kažeš moje mišljenje se neće promeniti.''
''Ali Irena..''
''Ne čujem te.'' rekla je i poljubila ga.

Narednih dana Irena i Danilo su dali sve od sebe da provedu što više vremena zajedno. Trudio se da sazna što više o njoj, upoznao ju je sa svojim ocem, pokazao joj svoja omiljena mesta iz detinjstva.. Pričao joj je o svojoj majci i svom bratu. Pravili su planove o tome šta će da rade kad se vrati. 
''Putovanja?'' pitao je.
''Daaa, želim mnogo da putujem.'' odgovorila je.
''Dobro, onda ćemo putovati.'' govorio je ljubeći je.
''I želim da preuredim tvoj stan.''
''Šta fali mom stanu?''
''Toplina, Danilo, toplina.''
''Znači ti.''
''Molim? Ti si moja toplina.'' govorio je golicajući je.
''Prestaniii.'' vikala je Irena kroz smeh.
''I koliko dece želi ova golicljiva osoba?'' nastavljao je.
''Mnogo.'' 
''Mnogo?''
''Da! Ali ne još uvek. Prvo moramo da putujemo i moram da ti preuredim stan.''
''Slažem se, volim decu, ali trenutno želim par godina samo sa tobom.''
''Onda se postaraj da se vratiš.''
''Ako mi obećaš da me nećeš zaboraviti do jula.''
''Pihh teško.''
''Molim? Zaboravićeš me, je l'?'' Nastavio je da je golica.
''Ako mi budeš pisao onda neću.'' 
Danilo se odmah uozbiljio. 
''Što se toga tiče..''
I Irena se uozbiljila i dodala: ''Što se toga tiče? Šta?''
''Irena, to je deo koji sam izostavio. Nećemo imati kontakt dok se ne vratim.''
''Molim?!'' uzviknula je Irena.
''Kada sam potpisivao ugovor, naznačio sam da ne želim kontakt sa porodicom. Samim tim sam pregrupisan sa drugim vojnicima i biću na tajnim zadacima, bez kontakta sa drugima tokom čitave misije. To nema veze sa tobom, znam kakva je Jelena, zbog nje sam to uradio. Prve godine kad sam otišao ostavio sam otvoren kontakt. Njoj je to teško palo. Potresla bi se svaki put kad bi mi pisala i kad bih joj pisao. To je teško padalo i meni.''
''Ali Danilo..''
''Zato se ovoga puta molite da vam ne stiigne nikakvo pismo od UN. Jer ako stigne to će značiti da..''
''..da si poginuo.'' dodala je Irena tužno.
''Gledaj to sa druge strane... To će nam biti test. Ako izguramo do jula bez kontakta.. izguraćemo sve.''
''Danilo, naravno da ćemo izgurati. Ali biće mi tako teško bez kontakta.''
''Znam, i meni.''


U sredu rano ujutru uputili su se ka aerodromu Danilov otac, Danilo i Irena. 
''Jelena neće doći?'' upitao je oca.
''Ne verujem.''
''Prvi put.'' dodao je Danilo.
''Ljuta je. Nemoj joj zameriti.''
''Znam.''
Irena ga je još čvršće zagrlila jer je znala da mu to teško pada. Čitavu prethodnu noć nije spavala. Nije mogla da se opusti znajući da joj je sve manje vremena s njim preostalo. Ono što je čeka narednih meseci biće gore od svih njenih patnji koje je preživela od one noći kad su je ostavili ispred doma za nezbrinutu decu do sadašnjeg trenutka. Opraštanje na aerodromu palo joj je teže nego što je mislila. Bilo joj je drago što se Jelena ipak pojavila iako joj je ukrala par dragocenih minuta sa Danilom. Čekala je do trenutka poletanja aviona i tek tad je briznula u plač. Pakao je upravo počeo.


''Irena, ako ti bilo šta zatreba, sad imaš moj broj i zovi me, slobodno.'' rekla je Jelena.
''Hvala ti.''
''Hvala tebi. Promenila si ga.''
Irena joj se nasmešila i izašla iz auta. Kada se popela u stan Nina ju je spremno čekla. Znala je da će naredni dani, nedelje i meseci biti težak period za Irenu. Ali njeno rame za plakanje će joj uvek biti oslonac. Proteklih nekoliko godina su preživele mnogo toga zajedno, delile su i dobro i zlo i bila je sigurna da će posle svega ovoga sve biti u redu. Danilo će se vratiti i Irena će konačno dobiti sreću koja joj izmiče čitavog života.


***
Par nedelja kasnije

''Irena, jesi li dobro? Irena, šta ti je?''' govorila je Nina dok ju je polivala vodom po licu. Irena je ležala bez svesti na podu dnevne sobe. Hitna pomoć je došla posle nekoliko minuta. Kada se osvestila, Irena je već bila u bolnici. ''Šta mi se desilo, gde sam?'' upitala je, ali nije dobila odgovor. Pogledala je oko sebe. Bila je sama u bolničkoj sobi. Ničeg se nije sećala izuzev da joj se zavrtelo u glavi, verovatno je pala. Zapitala se da li je polomila nešto. Pomerala je ruke i noge da proveri. Ubrzo je u sobu ušla Nina, zajedno sa lekarom. ''Nina šta se desilo? Zašto sam u bolnici?'' 
''Irena.. Pala si. Zar se ne sećaš?'' 
''Ne.. Znam da mi se zavrtelo u glavi..''
''Irena, morate da jedete više. Krvna slika vam je jako loša. Da li ste u poslednje vreme često povraćali?'' upitao je lekar.
''Ne često, ali jesam nekoliko puta.''
''Niste se zapitali zašto?''
''Ne. Mislila sam da imam stomačni virus, ili da mi je to od stresa.''
Tišina je zavladala prostorijom.
''Šta mi je? Recite mi!.''
Doktor i Nina su se pogledali.
''Irena... Trudna si.'' saopštila joj je Nina.



Kraj prvog dela.



Ovim poglavljem završavam prvi deo priče o Ireni i Danilu. Nadam se da ste uživali. :) Potrudiću se da vam drugi deo napišem što pre i objavim sva naredna poglavlja u jednom postu. Mnogi od vas su mi rekli da bi jako voleli da ne moraju da čekaju po čitavu nedelju za novi nastavak. Paaa, spremite se, priča o Ireni i Danilu je tek počela! 

p.s. Sutra vas čeka jedan Specijal post vezan za Milion razloga pa svratite na blog oko 12h! :)

*Milion razloga sada možete čitati i putem aplikacij Wattpad!






































































































You Might Also Like

20 коментара

  1. Okej,kada sam videla na Instagramu da je izasao post,pojurila sam na blog,odmah.Ovo nije normalno koliko je dobro.U dahu sam procitala.Divno,nemam drugu rec.Ovo bi trebalo da se prodaje sledece godine na sajmu,a ne Zorannah i slicno.Respect.

    ОдговориИзбриши
  2. Suza suzu stizeee, pogotovo zato sto moj dragi oce u vojsku... savrseno je. Samo nemoj da Danilo pogine haha jaoo jedva cekam dalje 😍😍

    Maggie's Blog

    ОдговориИзбриши
  3. Hjoj, jedva čekam sljedeći dio. Svako poglavlje je bolje od prošloga, mislim da će sljedeći dio biti još bolji, i da bi kada završiš čitavu knjigu trebala se javiti nekom izdavaču da je objavi. :)

    Fantastiko World

    ОдговориИзбриши
  4. Jao prelepo! Jako volim tvoju priču, mislila sam da će biti kliše u početku ali je veoma originalna i jedinstvena. Sve teče lepo i ima dosta neizvesnosti. Jedva čekam dalje!

    bethanyismybae.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  5. Super je! Znala sam da ce zavrsiti trudna heh... elem, jedva cekam sledece poglavlje!!! Keep writing my dear :*

    ОдговориИзбриши
  6. Nisam ljubitelj romantike i svega toga i samim tim nisam odmah počela sa čitanjem. Kada si juče objavila i na wattpadu, pročitala sam celu priču u jednom dahu! Savršeno, originalno, neizvesno... Nemam reči, svaka čast draga! ❤❤❤❤

    ОдговориИзбриши
  7. Ovo je i vise nego fenomenalno! Sad sam opasno zagrejana za drugi deo :D
    novi post:Teen Queen

    ОдговориИзбриши

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)

Subscribe