Milion razloga IV

12:00




Prvi deo priče o Ireni i Danilu možete pročitati OVDE.
  Drugi deo priče o Ireni i Danilu možete pročitati OVDE.
 Treći deo priče o Ireni i Danilu možete pročitati OVDE.



Milion razloga


Poglavlje IV



''A ti? Šta si se ti zamislio brate?'' pitao je Ivan, prekidajući Danilovo nervozno crtanje raznih geometrijskih oblika po blokčiću.
''Ma, ništa.''
''Daj reci bratu svom, neka cura?'' kroz osmeh mu je govorio Ivan.
''Jeste.''
''Koja? Ona mala sa stadiona, što ste se posle slučajno sreli na keju i u klubu?'' upitao je Ivan.
Danilo ga je samo pogledao.
''Ajde, ajde pričaj. Ima nekog?''
''U subotu sam bio na Ivinom rođendanu.'' rekao je hladno Danilo ne podižući pogled sa blokčeta.
''Kakve to sad ima veze sa ovom malom?'' upitao je Ivan.
''Bila je tamo.''
''Mala je bila na rođendanu tvoje sestričine?''
''Da.''
''Pa daj ti mene zezaš?!'' usledila je kratka pauza. Zatim je Ivan dodao: ''Ne, brate, ja bih se zabrinuo. Ajde ono na stadionu može da bude slučajnost, pa i kej, donekle i klub.... ali sad i rođendan.. Nema šanse.''
''Šta pričaš budalo?'' upitao je nervozno Danilo.
''Ma mala očigledno nije baš..ono.. Ma nema šanse da se slučajno sretnete na 4 apsolutno nespojiva dela grada.''
''Ivane, ne živimo u horor priči. Rođendan je bio u igraonici, ona tamo radi povremeno kao animator. Bilo je slučajno. Uostalom, da si video kako me je pogledala kad sam ušao bilo bi ti jasno.''
''Kako te je pogledala?''
''Kao da je videla mrtvog čoveka koji hoda.''
''Haha, ozbiljno? I kako si odreagovao? Mislim kako si objasnio zašto joj se nisi javljao danima posle one večeri? Čekaj, nije valjda napravila neku scenu i to?'' sa osmehom je govorio Ivan, očekujući sočnu priču koju će prepričavati narednih nedelja.
''Nikako.'' rekao je Danilo tiho.
''Kako misliš nikako? Razgovarali ste, ne?''
''Ne.''
''Ne??!'' uzviknuo je Ivan.
''Posle onog trenutka kad me je ugledala ponašala se kao da sam vazduh, kao da sam ispario. Nisam uhvatio ni jedan njen pogled. Nisam video bilo kakvu nelagodnost u njenom ponašanju. Kao da se posle sekunde onog pogleda pribrala i izbrisala me iz memorije.''
''Žena koja je odolela Danilu. Počinje da mi se dopada ta mala.'' kroz osmeh je govorio Ivan.
Danilo je uzeo drvenu minijaturu sa stola i pogodio Ivana. ''Ej, nemoj da se gađaš sad.'' kroz osmeh je govorio Ivan i dodao: ''To ti je očigledno veoma pogodilo sujetu.'' a zatim je dobio još jedan pogodak sveskom sa stola. 
''Dobro, šta ćeš sad da radiš?'' uozbiljio se Ivan.
''Kada se rođendan završio sačekao sam je ispred igraonice. Stajao sam naslonjen na kola i ponovo je prošla pored mene kao da sam vazduh. Krenuo sam za njom i jedva je zaustavio. Sreća da je bila sama i da su svi otišli na drugu stranu.''
''Dobro, i?''
''Nekako sam je nagovorio da je povezem kući jer je bilo prilično hladno. Čim smo seli u kola ponovo smo pukli, oboje.''
''Nemoj da pričaš?!''
''Da, kao i kod nje u stanu. Bukvalno sam seo za volan i posle dve sekunde kao da nije bilo ničeg oko nas, samo ona, ja i ista ona vatra. Hteo sam da se kontrolišem ali nisam mogao, ruke su mi bile svuda po njoj i njene po meni.''
''I je li bilo nešto, mislim, konkretno?!''
''Naravno da nije, bili smo u centru grada, u kolima!'' sa užasom na licu rekao je Danilo.
''Ne sećam se da te je to pre sprečavalo.'' uz blag osmeh, kroz zube je prokomentarisao Ivan.
Danilo ga je samo pogledao i nastavio: ''Prekinuo nas je telefon, ponovo. Zvali su iz stanice i onda sam se našao sa vama. Nju sam pre toga odbacio do kuće pošto živi blizu tamo.''
''I niste pričali?''
''Pa ne.''
''Dobro, to je bilo pre dva dana, čuli ste se posle toga? Šta si joj rekao?'' pitao je Ivan.
''Pa...'' rekao je Danilo i ponovo počeo da crta po blokčetu ne podižući pogled.
''Nisi je zvao posle toga?! Uopšte?!'' uzviknuo je uzbuđeno Ivan. ''Danilo, je li ti mene zezaš sada ili šta? Mislim, pričaš kako ti se sviđa ta cura, povukao si ozbiljne veze da sve saznaš o njoj i sad je tako mučiš? I to ne samo nju već i sebe. Zar ti nije žao?''
Danilo je ćutao.
''U čemu je problem?'' ponovo je upitao Ivan, očekujući odgovor.
''Ne želim da je zavlačim.'' tiho je rekao Danilo.
''Zašto bi je zavlačio? Sam si rekao da ti se dopada, mislim ne shvatam poentu da zavlačiš ribu koja ispunjava sve tvoje kriterijume.''
Danilo je ponovo ćutao.
''Danilo, brate, je li imaš neki problem? Daj reci svom bratu, tu sam da pričamo.''
Danilo ga je pogledao i ispustio dugačak izdah. Znao je da je Ivan njegov najbolji prijatelj, poznaju se još od malih nogu. I neće ga ostaviti na miru dok mu ne kaže. Oni ima tu sposobnost da iz ljudi izvuče sve, i ono što žele da mu kažu i ono što ne žele.

''Pre četiri nedelje su me ponovo zvali. Znaju da mi od prvog više ne važi ugovor sa policijom. Pitali su me da li sam zainteresovan za novu turu. Južni Sudan, ponovo. Rekao sam da jesam. Dva dana kasnije su dolazili i potpisao sam. Nema nazad. To veče smo išli na utakmicu.''
''Molim?! Šta?! Napuštaš jedinicu? Ne, reci mi da se sad sprdaš sa mnom jer ako se ne sprdaš, tako mi Boga, izgubiću kontrolu!!'' urlao je Ivan.
Danilo nije podizao pogled i nije odgovarao.
Ivan je nastavio da histeriše kroz kancelariju. Izgovarao je svašta i što misli i što ne misli. Bio je povređen. Kada su pre godinu dana bili uhvaćeni od strane  Sudanskog plemena Nuer delovalo je da je kraj svega. Bili su na ivici smrti obojica. Zakleli su se da ako prežive više neće ratovati. Obećali su to jedan drugom i jedan drugog su spasili. Bili su danima vezani i izolovani u dve zasebne ćelije. Pošto im je bila zabranjena komunikacija iskoristili su Morzeovu azbuku kako bi smislili plan za bekstvo. Kucali su rukama o zid koji ih je razdvajao i tako komunicirali.


Po povratku iz Južnog Sudana, Danilov otac, tadašnji ministar policije, oformio je jedinicu po ugledu na nemačke Foke, kako bi sina zadržao u zemlji. Danilo se teško nosio sa bolom. Posle majčine i bratove smrti išao je iz rata u rat. Bežao je od kuće, od situacije u kojoj se njegova porodica našla, od obaveza, od svega što ga je podsećalo na njih dvoje, uključujući i oca i sestru. Proteklih godinu dana su mu bili teži nego svi ratovi kroz koje je prošao u poslednjih 5 godina. Posao koji mu je obezbedio otac je bio dobar, ekipa sa kojom je radio je bila sjajna, bio je zadovoljan ali nije imao mira. Nije mogao da podnese boravak u porodičnoj kući pa je iznajmljivao stan na drugom kraju grada. Sa sestrom i ocem se viđao retko. Čitav svoj život usredsredio je na tri stvari: posao, trening i žene. Mnogo žena. Ali ništa duže od jedne večeri. One su mu bile samo zabava, samo trošenje vremena, skrašavanje na par sati a onda bi opet postajao nestalan, bez želje za skrašavanjem, bez emocije. Kada su ga ponovo zvali iz vojske odlučio je da ode. Život u gradu nije imao smisla. Godinu dana nije osetio nikakvu promenu. Pokušavao je ali nije uspeo. Zato je odlučio da ponovo ode. 

''Kakva je to buka? Vas dvojica se svađate? Oko čega? Znam vas od rođenja, dakle cirka 30 godina i jednog i drugog i nikad nisam čuo da se svađate. O čemu se radi?'' upitao je Danilov otac ušetavši u kancelariju.
''Pitajte svog sina o čemu se radi! Ja sam sa njim završio!'' rekao je Ivan i besno napustio prostoriju, zalupivši vrata.
''Danilo?''
Danilo je ćutao.
''Samo mi nemoj reći da je u pitanju neka ženska? Od kad to vas dvojica imate isti ukus?'' kroz blag osmeh pitao je Danilov otac.
''Idem u Sudan.''
Tišina je zavladala prostorijom. Danilovom ocu se ponovo, po hiljaditi put, od smrti njegove žene i njegovog najmlađeg sina, zaledila krv u venama. Od kada su poginuli njegov svet se okrenuo naopako. Danilo je tek izašao iz kasnog puberteta, završio akademiju i spremao se za svoje prvo zaposlenje. Jelena je već bila u braku, čekajući prvo dete. Sve je delovalo savršeno. Imao je dobar posao, divnu suprugu i troje sjajne dece. Sve do te kobne večeri kada su se njegova supruga Danica i najmlađi sin Stefan slupali kolima. Te večeri radio je do kasno i Danica se ponudila da ode po Stefana koji je posle škole otišao na trening. Čitav dan je padala kiša, kolovoz je bio natopljen vodom, klizav. Trenutak nepažnje odveo je Danicu i Stefana u sigurnu smrt. Nikad sebi nije oprostio što to veče nije, po običaju, on otišao po Stefana.
''Shvatam. Kad si doneo tu odluku?''
''Pre par nedelja. Hteo sam da ti kažem...'' odgovorio je Danilo.
''Shvatam.''
''Šta shvataš?! Ništa ni ne hvataš! Ne mogu da živim ovde. Ne mogu da idem gradom i tražim njihov lik. Gde god se okrenem vidim ih, a nisu tu. Tu su samo sećanja. Samo prokleta sećanja!'' kroz bes i suze je govorio Danilo.
Otac mu je prišao i snažno ga zagrlio. Znao je da se Danilo teško nosio sa gubitkom. On i Jelena su donekle natavili svoje živote. Ali Danilo je ostao u mestu. 
''To što te boli ne znači da treba da ideš u rat, da pogineš. Znaš, ovde ima ljudi kojima je stalo do tebe. Koji te žele ovde.''
''Vi me ne razumete. Ja ne mogu da živim ovde i ovako.'' snažno se zagrljaju odupreo Danilo i počeo da šeta kroz kancelariju besneći i plačući. 
''Naravno da možeš. Samo kad bi hteo mogao bi..'' govorio je neutešno otac.
''Vas nije briga što ja ne mogu. Rat je moj jedini izlaz. Samo se tamo osećam normalno.''
''To nije rešenje. Možda treba da potražimo pomoć.'' zaključio je otac.
''Da potražimo pomoć?! Sad sam još i lud! Tako je najbolje, proglasite me ludim i onesposobite za vojsku. To si i hteo? Da sve svališ na mene? A ti si jedini kriv!''
''Danilo!!'' uzviknu je snažno otac.
Danilo ga je samo besno pogledao, zgrabio jaknu i izleteo napolje. 

Posle dvadeset minuta vožnje bio je ispred Irenine zgrade. Samo je ona u tom trenutku mogla da mu pruži utehu. Bez razmišljanja popeo se na treći sprat i pozvonio. 












































































You Might Also Like

7 коментара

  1. Aaa 😍😍😍 savrsenooo!!! Ko ce docekat sljedeci dio jaooo

    ОдговориИзбриши
  2. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. Прочитала сам сва четири дела и заиста мислим да је ово нешто што ти дефинитивно треба да радиш. Да пишеш књиге 😊 Имам 27 година, читам цео свој живот, заправо књижевност је мој живот. И као неко ко је страствени читалац желим да ти пружим подршку јер ово што радиш је добро. 😘

    ОдговориИзбриши
  4. Kako da ja dočekam slijedeću subotu? Kako?? Priča je opet savršena, opet me je oborila sa nogu i opet jedva čekam tu predivnu subotu..

    Fantastiko World

    ОдговориИзбриши

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)

Subscribe