Pričamo petkom: Samopouzdanje u školi

10:00


Well, well, well my biggest school problem.

Dok sam išla u osnovnu sve je bilo kul. Bila sam najbolji djak u razredu i podrazumevalo se da sve znam. Niko sem mene nije imao sve petice i to nisu bile poklonjene petice. To su bile zaista zasluzene petice. Mada, u svakom razredu mora biti onaj jedan koji je bolji od svih. No kad se zadesite u razredu u kom su svi mnogo lošiji od vas onda epitet ''najbolji''  ume  da bude samo varka. U tom slučaju stvaramo iluziju o sebi da smo prepametni, najbolji na planeti, da sve znamo a ustvari smo smo najbolji medju lošima. U svakom slučaju to daje samopouzdanje. Mnooogo samopouzdanja. A ono donosi petlju da se nešto kaže. Naročito kad nastavnik pita a svi zaneme, čak iako nemaš pojma koji je odgovor ono samopouzdanje ti ga tako iskotrlja iz usta da se dva dana pitaš da li je moguće da si stvarno pogodio. 

Kad sam krenula u srednju, ispostavilo se da ipak nisam najbolja i da ima mnogo boljih i sposobnijih od mene tj. ispostavilo se da ima onih koji imaju još više samopouzdanja nego ja. Neverovatno. I tako od početka srednje pa sve do ove godine (a ja sam treća godina faksa) moje samopouzdanje na časovima, predavanjima i vežbama je svake godine sve više postajalo magla. Čak i kad sam 100% sigurna da znam odgovor ja ga ne izgovorim. Toliko se puta desilo da osobi sa kojom sedim kažem odgovor na ono što profesor pita (i čeka da neko odgovori) a da naglas to ne smem da ispljunem. Jednostavno me strah. Da li je to strah od greške, ismevanja od strane drugih, mišljenja drugih (KOJI ISTO ĆUTE), strah od blama pred profesorom..  -  ne znam. Znam samo da je strah veeelik kao kuća. 



Sedim jedne večeri i razmišljam: Imam 21 godinu i strah da komentarišem, strah da pogrešim, strah da mi se neko smeje, strah da me neko pogleda kao budalu zbog onoga što izgovorim. Strah od mišljenja, stavova i pogleda drugih koji ćute kao ja i verovatno imaju isti problem. Strah od ljudskih bića koje srećem svakoga dana, od kojih su mi neki mnogo dobri prijatelji. Strah od gubitka poštovanja. A ko to mene uopšte poštuje u toj zatvorenoj prostoriji? Na osnovu čega me poštuje kad ćutim kao mumija? Na osnovu čega smatra da imam stav, mišljenje, da sam pametna? Kad kao da imam flaster na ustima. Neću da ćutim više. Ne želim da ćutim. Želim da budem hrabra, da se čujem, da prihvatim grešku, da me podsmeh ne zagolica, da me pogled ne povredi. Želim da probam. Želim da dokažem sebi da mogu. Da nije strah veći od mene. Od moje volje. Od moje snage.

I tako sredinom oktobra rešim da pokušam. Za početak polako. Ne previše glasno ali dovoljno glasno da čuje onaj ko sedi ispred mene i iza mene. Pa kasnije malo glasnije. Da čuje i onaj što sedi dve klupe ispred mene i dve klupe iza. I sve tako redom. Dok rat vodim sa strahom, dobijam bitku za bitkom. Osvajam nove teritorije. Učim sebe da govorim, da govorim glasnije. Da govorim van svoje zone komfora. Jer sam mlada i samo sebe nosim na ledjima. I samo sebe gradim. Jer želim i mogu da bude najbolja verzija sebe.



Moja pitanja za vas su:

1. Da li imate dovoljno samopouzdanja u školi, na faksu, na poslu da izgovorite svoje mišljenje na glas, pred svima?
~
2. Čega se najviše plašite kad je glasno komentarisanje u pitanju: da ne pogrešite, da ne ispadnete budala, da ne ispadnete glupi ili da ne izgubite poštovanje?
~
3. Kako se borite sa tim?














You Might Also Like

16 коментара

  1. Još uvek idem u osnovnu školu i, iako sam odličan đak, nemam ni približno onoliko samopouzdanja koliko bi trebalo i to mi svi govore. Ne znam čega se najviše plašim, ali nijedan od tih strahova nije opravdan. Pokušavam to da promenim i nadam se da ću uspeti, a to želim i tebi! ♥:)

    ОдговориИзбриши
  2. Idem u osnovnu skolu i odlican sam djak,ima tu nekih cetvorki ali prolazim peticom sto je najbitnije.Sto se tice mog samopouzdanja imam ga.Nisam neko ko ce ponizavati sebe i ko nece vjerovati u sebe.Ali stidljiva sam i povucena.Plasim se da cu nesto pogrijesiti ili da cu ispasti budala pa ce se to kasnije prepricavati od razreda do razreda.

    ОдговориИзбриши
  3. Ja ti najčešće komentarišem na fejsu, ali kad me tema baš onako pogodi ja iskucam ovde poduži tekst :D Da krenem...U srednjoj školi je bilo onako, nije bilo previše važno za druge predmete, osim za Srpski jezik i književnost. Profesorka je bila mnogo stroga, ali je mnogo volela dve devojke koje su se stalno javljale, komentarisale sve što se radi, jer su i časovi bili takvi, profesorka započne temu, a mi ostali moramo da pričamo sve o tome. Taj neviđeni strah od te profesorice je bio nešto od čega sam crvenela, teško disala, srce mi je lupalo, bilo je užasno. Ipak, ja sam tip osobe da neću da dopustim da neko drugi tako lako prisvaja poene i naklonost, a ništa bolji nije od mene (osim toga što više priča). Tako sam krenula stidljivo jednom, pa dva puta, javim se, jer prosto sve to znam, žena ne ujeda, al dok se probije led. Prvih nekoliko javljanja i pričanja na neke teme ja sam jedva do daha dolazila, ali sam uspevala da do kraja iznesem svoju misao. Najviše sam se plašila da me ne pita nešto mimo toga, nešto što nema veze sa temom, pa da bude da ne znam, i plašila sam se akcentovanja nekih reči, jer ih ne akcentujem baš na pravi način, dok je ta profesorica volela da akcentuje kao da je iz nekog severnijeg grada. Vremenom sam se sve više javljala, toliko da sam postala puna samopouzdanja da uvek za sve imam mišljenje, da uvek mogu sve da kažem ako znam. To mi je mnogo pomoglo na fakultetu, jer bukvalno nije prošao ni čas ni vežbe da nisam rekla ono što znam. Srećom to nije bilo samo samopouzdanje, nego i znanje iz predhodnih godina učenja, što mi je mnogo pomoglo. Tačno je da moramo sami da se izborimo za sebe.

    ОдговориИзбриши
  4. Ja iskreno nemam tremu ii cak pricam i neke teme nevezane za lekciju na glas, to mi se jako svidja jer sam od 6 pocela da se opustaamm i sada sam superr. Dok sam u 4 , 5 bila jako uplasena devojcica,nisam smela nista da kazem,samo sam sedela na mestu i to je to, isto kao i ti. Jednostavno sam shvatila da niko nije bolji od mene, mislim da smo svi isti. Stavila sam sebe na mesto dece koje mene slusaju dok ja pricam i odgovaram i isto tako sam stavila sebe na njihovo mesto kada ja sedim, kada sam stidljiva. Naravno da im se vise svidja kada pricam,kada sam opustena i drustvena! E na taj neki nacin sam se resila tremee. I zbog ovog citata ' NEMOJ DA IMAS TREMU,BUDI NAJBOLJA U SVEMU ' I ' VERA U SEBE JE PRVA TAJNA USPEHA '

    ОдговориИзбриши
  5. Odličan post.... :D
    Ja uopšte nemam samopouzdanje u školi,najviše se plašim da ću da pogrešim i da se izblamiram kao učenik sa svim peticama...

    Fashion Awake

    ОдговориИзбриши
  6. Ja nisam najbolji ucenik u odeljenju.Odlicna sam ali ne 5:00 .Iskreno,mozda ce ovo zvycati cudno ali ja zaista ne zanm da li imam samopouzdanja.U nekim situacijama mi je samopouzdanje veeeelika 0 a u nekima ga ima pomalo mada su takvi momenti veoma retki.Odlican post!Kao i u vek,veeeeeeeeeeoma koristan :)

    Mozes li molim te posetiti moj blog?Napisala sma novi post i volela bih da ga procitas :) hvala !
    girlsstuffblogg.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  7. Nema veze da li mi verujes ali - postavljeno u pravo vreme. :)
    imala sam juce ispitivanje iz biologije, znala sam svaki odgovor na postavljeno pitanje, sem na par pitanja postavljena meni. Znala sam da cu dobiti 4 i plakala sam, kada me je nastavnica pitala zasto placem rekla sam da je zbog ocene, ali nije. Placem jer nemam samopouzdanje, placem jer sam dosta ljudi odbila od sebe, cak I najbolje drugarice i drugove samo zbog nesigurnosti.
    Ne znam sta cu da radim, ne mogu da preduzmem doslovno - nista.
    moji odgovori:
    Nemam.
    da ne ispadnem glupa.
    nazalost - ne borim se sa tim. :)

    ОдговориИзбриши
  8. Zapravo samopouzdanje mi je do 5. razreda osnovne bilo na nuli. Samoj sebi bih cupala kosu od besa kada bi mi se pojavila bubuljica na licu i govorila kako sam najruznija na svetu. Mrzela sam svoj izgled , svoj karakter , sebe. Mislim da je na to dosta uticalo lose drustvo iz odelenja. Bilo je to 24 ucenika gde su svi popularni ili da ih tako nazovem - poznati. Gledala sam svakog od nih sa besprekornim licem i markiranom garderobom sto mi je vremenom jos vise nabijalo komplekse. Jedina dobra stvar tada bila je to sto sam se druzila sa tom popularnom decom ( i ako mi to nije ni najmanje vazno ) pa su me iz istog razloga i cenili koliko god je moguce s obzirom na to da sam mrzela sebe.
    U petom razredu dopisivala sam se sa decakom iz susednog odelenja. Slao mi je poruke gde bi hvalio moj izgled , karakter i ponasanje. I svaka nova poruka uveravala me je da je stvarno lako , postajala sam zadovoljnija sto svojim izgledom sto sobom. Cenila sam sebe mnogo vise nego ranije. Pocinjala sam vise da se smejem , bila drustvenija i lakse upoznavala ljude. Prestala sam da gledam u pod kad bih se pozdravljala sa nekim i samopouzdano ga gledala u oci. Prestali smo da se dopisujemo 8 meseci kasnije medjutim i dalje mi je ostala jednaka kolicina samopouzdanja koja je vremenom postajala sve vece. Ne dopisujemo se vise , javimo se samo u prolazu , ali neizmerno sam mu zahvalna na svakoj poslatoj poruci. Sada konacno volim sebe i drugi me vole. Trenutno sam tacno tamo gde zelim da budem i onakva kakva zelim da budem , ne bojim se gresaka i volim svoje mane...
    Pozzdrav

    ОдговориИзбриши
  9. U mom odeljenju (i u osnovnoj i u srednjoj) bila je devojčica (i jos je) koja je najbolji djak konstatno. No, nije sve tako, vrlo je snalažljiva i srećna, pa se uvek snadje da dobije pet čak i ako nije zasluženo. Iskreno, mrzim kada me neko pita 'Da li si naučila to?' Jer mi je glupo da kažem jesam iz razloga što ću možda pogrešiti kada me pita profesor pa ispasti lažov. Moji trenutni profesori su velika zlopamtila. Npr. ako neko pogreši odgovor, profesorka geografije ga podseća na tu grešku iz časa u čas, ne samo da ga podseća, već ga ismeva pred drugima i omalovažava. Isto je i sa fizikom i biologijom. Iako volik te predmete, sve redje se usuđujem da nešto kažem jer znam da će me progoniti do kraja škole. Ne volim što su profesori takvi jer nam smanjuju samoppuzdanje, koje sam do sad nekako i imala. No, trudim se da barem malo verujem u sebe iako ne uspeva uvek...


    Smoothieglam.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam pomenula da se moje odeljenje sada sastoji od 25 vukovaca i 3 odlična učenika, što je dodatni pritisak jer je teško izboriti se za sebe, ali ipak, kada u tome uspemo, budemo ponosni :)

      Избриши
  10. Uf ja imam klimavo samopouzdanje. Najvise se bojim da nesto kazem pogresno sto je zaista bitno da znam i onda mi zalepi keca u dnevnik :( xD To se meni nikada nije desilo ali eto, moze se dogoditi...

    ОдговориИзбриши
  11. Andrijana, tvoja i moja priča se u potpunosti poklapaju. I ja sam u osnovnoj bila najbolja učenica među ovim lošijim učenicima i imala sam samopouzdanja, uvek sam bila aktivna na časovima kod svih profesora da sam ih, verujem, ponekad i nervirala zbog toga. Toliko sam bila opuštena i hrabra, a to mi sada toliko nedostaje. Treća sam godina srednje i, isto kao i ti, imam strah da kažem odgovor na pitanje za koji verujem da je tačan, da kažem svoje mišljenje, da pitam nešto, imam isti taj osećaj koji i ti imaš. I ne znam kako da se izborim sa tim.... ♥

    ОдговориИзбриши
  12. Kad mene je bas suprotno. U osnovnoj, ialo sam bila dobar, jako jako dobar djak, nisam smjela da iskazem svoje misljenje, stavove strahove i slicno. Nisam cak sigurna ni da sm imala neke stavove, o odredjenim temama i situacijama. Bila sam tu, dobivala petice, ali sam sutila kao zalivena, osim onda kada se to od mene ocekivalo. Kasnije, u srednjoj, odlucila sam da zelim da se i moj glas cuje, da ucestvujem. A sada na fakultetu, to je sa jos vise samopouzdanja, iako ga nemam u nekim drugim aspektima i situacijama. Pa ako pogrijesim nasmijem se zajedno sa kolegama, a ako bude tacno niko sretniji od mene :)

    ОдговориИзбриши
  13. Predivan post,slicno je ponekad i sa mnom.Ponekad i kada znam da je odgovor tacan na kraju ga ne kazem i ne dobijem ono sto zasluzujem,iako znam da mogu.Samopouzdanje je stvar koju sam tek skoro stekla... <3

    Novi post perfecthigh136.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  14. Kada je škola u pitanju, imam mnogo samopouzdanja! Ne znam koliko je to dobro, jer smatram da je u svemu najbolja umerenost, ali u školi sam vrlo slobodna i zaista mi ne smeta što me nazivaju štreberom. Nekome je to bolna tačka, ali meni ne. Znam da nisam štreber. Učim samo zbog sebe, svog proseka i svoje budućnosti. Nisam nametljiva i neko ko se ulizuje profesorima, ali javljam se kad god znam. Ponekad pogrešim, ali znam da uputim šalu i na svoj račun, takva sam. Privatno definitivno nemam dovoljno samopouzdanja, ni u odnosu sa prijateljima, ni kada je upoznavanje novih ljudi u pitanju, lako me je povrediti, ali svesna sam svog znanja i ne želim da ono ostane u senci. Mislim da je samopouzdanje jako važno ako želimo da imamo dobar uspeh u školi. Ako smo dovoljno sigurni u sebe, moći ćemo da se izborimo u raznim situacijama, to mogu da kažem iz ličnog iskustva. Profesori jako cene đake koji su aktivni, koji učestvuju na časovima i postavljaju pitanja, pa im često oproste kada ne nauče ili daju višu ocenu kada zaslužuju nižu. I to nije nepravedno - onaj ko se trudi i daje sve od sebe i inače, zaslužuje takve povlastice. :)

    ОдговориИзбриши
  15. Ovo je stvarno jedan od najboljih postova koje sam procitala,Andrijana svaka cast! <3
    Sto se tice mog samopouzdanja,dosta je poraslo za poslednjih par meseci,i drago mi je zbog toga.Ali uz to samopouzdanje mora ici i trunka arogantnosti i to je nesto i najgore i najlepse.Ja nisam neki djak,odlicna jesam ali nemam sve petice i nikada nisam imala.Nekako ne mogu da se nateram da ucim.Ponovo,svaka cast za post! :*
    *Fashion*is*my*middle*name*

    ОдговориИзбриши

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)

Subscribe